Siniša Mihajlović "iskren do koske" o najvećem uspehu Crvene zvezde: "Odmah sam se javio da šutiram!"
„Pokvarili smo to finale sa Olimpikom, ali smo stigli do cilja. Kreirajući taktiku, opredelili smo se za oprez i igru za pehar. Nas 22 bili smo jedno telo“
N. Paraušić
Stigli smo do broja 29! Tačno toliko godina je prošlo od najvećeg uspeha jednog srpskog, tada i jugoslovenskog fudbalskog kluba.
Tog 29. maja 1991. godine, Crvena zvezda je u antologijskom finalu sa Olimpikom iz Marselja u Bariju posle produžetaka i penal-serije (5:3, 0:0) izvela čudo nad čudima.
C. zvezda - Olimpik 5:3 pen. (0:0)
Grad: Bari.
Stadion: „Sveti Nikola“.
Gledalaca: 51.587.
Sudija: Tulio Laneze (Italija)
CRVENA ZVEZDA: Stojanović, Šabanadžović, Najdoski, Belodedić, Marović, Prosinečki, Jugović, Savićević (od 84. Stošić), Mihajlović, Pančev, Binić. Trener: Ljupko Petrović.
OLIMPIK MARSELJ: Olmeta, Amoros, Boli, Mozer, Kasoni, Di Meko (od 112. Stojković), Vodl, Furnije (od 75. Verkrujs), Žermen, Pele, Papen. Trener: Rajmon Gutals.
Iako su mnoge priče odavno ispričane, jedan od heroja nezaboravne noći na stadionu „Sveti Nikola“ rado se vraća na utakmicu života. Siniša Mihajlović, strelac jednog od zlatnih golova sa kreča, danas trener Bolonje, u Zvezdinoj monografiji objavljenoj povodom istorijskog podviga dočarao je nezaboravne trenutke.
Strelci u penal-seriji
Prosinečki (C. zvezda) 1:0
Amoros (Olimpik) odbrana Stojanovića
Binić (C. zvezda) 2:0
Kazoni (Olimpik) 2:1
Belodedić (C. zvezda) 3:1
Žan-Pjer Papen (Olimpik) 3:2
Mihajlović (C. zvezda) 4:2
Mozer (Olimpik) 4:3
Pančev (C. zvezda) 5:3
Iskren do koske, kao i uvek, Miha je izjavio:
- Bari je bio vrhunac naše fudbalske i timske zrelosti. Naspram nas iskusnija ekipa, u naletu, sa Tapijem, koji je nosio neku posebnu energiju. Kreirajući taktiku, opredelili smo se za oprez i igru za pehar. Pokvarili smo utakmicu toliko da je bila jedno od ružnijih finala, ako ne i najružnije finale Kupa šampiona, ali smo stigli do cilja!
Zvezdi prvi put nisam bio dobar
Miha se prisetio svojih fudbalskih početaka...
- Moj dolazak u Crvenu zvezdu u decembru 1990. godine nije bio moj prvi boravak na „Marakani“. Imao sam 16 ili 17 godina, bio sam već na probi u Ljutice Bogdana, ali nisam prošao. Tada nisam bio dovoljno dobar za Zvezdu. Nekoliko godina kasnije morali su da izdvoje velike pare da me dovedu iz Vojvodine. I to je fudbal, zar ne?
Siniša je oduvek važio za neustrašivog borca, ratnika, otuda i ne čudi da je pred penale među prvima podigao ruku...
- Odmah sam se javio da šutiram. Pre mene je valjda samo Bina glasno uzviknuo da će i on šutirati. Pogledali smo se malo, Bina je mnogo značio ekipi, ali nije bio neki šuter. Bina je bio pomalo šašav, u pozitivnom smislu, i kada je on preuzeo odgovornost, svima je bilo mnogo lakše da veruju u sebe. Sve je ispalo kako treba - priseća se Siniša.
O zlatnoj generaciji ima samo reči hvale...
- Bila je to po mnogo čemu posebna grupa igrača. Tačno smo znali kada je trebalo da se skupimo, da budemo jedno. Kao i u životu, ne možete da očekujete da ste baš svakom pravi drug, nisu ni vama svi oni najbolji prijatelji. Tako je bilo i sa nama. Družili smo se svi, izlazili zajedno, ali češće u grupama. U grupama u kojima nam je najviše prijalo, nikako „ekipama za spletkarenje i podmetanje“, čega u fudbalu, ali i u životu, ima. Bina, Maza i Dejo su najčešće bili sa mnom, odnosno ja sa njima, međutim, kada je trebalo da dišemo jednim plućima - zaista smo bili jedno telo. Ne svih 11, već svih 22. To je, verovatno, bio ključ našeg trijumfa. Organizaciju kakvu je tada imala Zvezda još nisam doživeo. U ovim rečima nema trunke preterivanja i lokalpatriotizma - zaključuje Siniša Mihajlović.
Miha jači i od korone!
Siniša Mihajlović se danas uspešno leči od leukemije, a ni koronavirus mu, očigledno, ne može ništa. Bolonja je saopštila da se osnovano sumnja da je jedan član stručnog štaba zaražen tim virusom, ali je juče iz kluba jasno i glasno rečeno da nije reč o Mihi, kao što su mnogi pomislili u prvom trenutku.