Znali su da im preti streljanje ako ne izgube, ali su dva puta pobedili naciste i otišli ponosno u smrt (VIDEO)

Pobede tima iz Kijeva od 5:3 i 5:1 u okupiranom gradu nad nacističkim snagama je u kratkom roku koštala života četvoricu igrača, ali to nije bio konačan broj žrtava. Škotski novinar Endi Dogan je u knjizi posvećenoj "smrtonosnom meču" napisao: - Ako je fudbal ikada bio pitanje života i smrti, onda je to bilo na ovom mestu. Pobeda u ratom okovanoj Evropi bila je simbolična, ali veličanstvena. Podvig je bio herojski, ali decenijama kasnije i dalje se lome koplja oko toga šta se zaista dogodilo posle utakmice. Jedino u čemu su svi saglasni jeste da je pobeda ekipe iz Kijeva nad nacističkim timom bila veličanstvena.

Kada se osvrnemo na 1942. godinu, u Kijevu su vršena masovna streljanja, a umiranje u logorima od izgladnjivanja i bolesti, bile su svakodnevica u okupiranom Kijevu. Nekolicina fudbalera predratnog Dinama iz Kijeva, posle višemesečnog zarobljeništva, pušteno je na slobodu. Imajući u vidu da su bili ratni zarobljenici, nisu imali pravo na zaposlenje i prebivalište. Nacisti su tako na suptilan način čekali da bivši sovjetski vojnici umru od gladi ili hladnoće. Svaka pomoć bivšim vojnim zarobljenicima kažnjavala se streljanjem, a u Kijevu su nacisti imali mnogo doušnika među stanovništvom.

Gorostasni golman Dinama iz Kijeva Nikolaj Trusevič, kao bivši zarobljenik imao je sreće jer je posao našao u lokalnoj pekari koju je držao Josif Kodrik. Vlasnik pekare imao je nemačke korene, tako da se našao u milosti okupatora, ali bio je i veliki navijač Dinama iz Kijeva. Upravo je Kordik došao na ideju da se ponovo oformi klub sastavljen od igrača Dinama, ali i drugih fudbalskih klubova ukrajinske prestonice. Trusevič je bio taj koji se dao u potragu za bivšim saigračima u okupiranom Kijevu. Brzo je pronašao saigrače, Makara Gončarenka, Kuzmenka, Sviridovskog, kao i nekoliko bivših fudbalera Torpeda. Većina njih je utočište našla u pekari, gde su oformili novi fudbalski tim pod nazivom Start. Nažalost, nisu svi igrači predratnog Dinama imali sreću. Pojedini fudbaleri, mahom Jevreji, poput Abrama Gorinštajna, streljani su u logoru.

Novoformirana ekipa nije smela da trenira, nije imala opremu, bila je iscrpljena od rada i izgladnela, ali ubrzo je počela da se takmiči u lokalnoj ligi koja je bila pod patronatom kvislinga Georgija Švecova. Odmah na startu bivši igrači su pokazali da nisu zaboravili da igraju fudbal. Ekipa Starta je odmah pobedila Ruh sa 7:2, ekipu koja je bila „mezimac" Švecova i ukrajinskih nacionalista koji su podržavali Treći rajh. Taj poraz Švecov je doživeo lično i od okupacione komande je tražio da se ekipa momentalno rasformira. Ubrzo je usledio niz pobeda gde su pred Startom padali i „okupatorski" timovi. Poražene su mnoge ekipe poput tima mađarskog garnizona koji je poražen sa 6:2, zatim i ekipe sastavljene od rumunskih vojnika, koja je pregažena sa 11:0.

U knjizi škotskog novinara Endija Dogana pod nazivom „Dinamo, pobeda i tragedija u okupiranom Kijevu" serija pobeda je navodno počela da urušava moral okupacionim snagama. Poseban udarac je bila pobeda Starta nad ekipom sastavljenom od nemačkih vojnika kojima je ukrajinski tim dao šest golova. Kad je na noge Startu došao mađarski MSG Val, sastavljen od profesionalnih igrača, i kad je ispraćen sa šest komada u mreži, dok su u revanšu Ukrajinci opet trijumfovali (3:2), pod hitno je nešto moralo da se preuzme da se pobednički niz zaustavi.

Pobede Starta, tima koji predstavlja Sovjetski Savez, nad snagama Vermahta bile su neprihvatljive i na fudbalskom terenu. Trijumfi ukrajinske ekipe dizali su moral stanovništvu, a nisu se ni uklapali u nacističku doktrinu „više rase", koja je u svakom pogledu morala da pokazuje svoju navodnu superiornost. Iz tog razloga formiran je novi tim, Flakelf, sastavljen od pripadnika protivavionske odbrane koja se nalazila pod komandom Luftvafea. U tim su dovedena petorica profesionalnih fudbalera i golman i činilo se da je to sastav koji će izaći na kraj sa timom Starta. Flakelf je navodno pre toga nekoliko puta savaldao ekipu Ruha i činilo se da mu ukrajinski timovi nisu dorasli.

U četvrtak 6. avgusta 1942. godine bio je zakazan duel dva tima. Nemci i ukrajinski kolaboracionisti očekivali su laku pobedu Flakelfa. Kada je sudija odsvirao kraj utakmice na semaforu je stajalo 5:1 za Start. U ukrajinskim novinama narednog dana nije bilo ni reči o utakmici, samo najava revanša tri dana kasnije. Dan igranja revanš utakmice 9. avgust 1942. godine, bio je izuzetno topao, tako da je meč koji je zakazan za 17 časova pomeren dok temperatura malo ne padne. Kako se navodi u knjizi Endija Dogana, utakmicu su obezbeđivale oružane snage Vermahta, sa psima, dok je publiku kontrolisala ukrajinska milicija. Domaćim navijačima strogo je bilo zabranjeno navijanje i slavlje.

Nemački vojnici i ukrajinski kolaboracionisti smestili su se na glavnoj tribini, dok se narod okupio na zelenoj površini oko terena. Šta se dešavalo na samom terenu i posle utakmice postaće predmet mnogih polemika, ali jedno je sigurno, Start je i u revanšu savladao nemački tim sa 5:3. Prema Sovjetskoj verziji događaja, koja je opisana u mnogim pričama, knjigama i filmovima, pa i u pomenutoj knjizi Endija Dogana, pre početka utakmice jedan SS oficir je navodno ušao u svlačionicu i na savršenom ruskom jeziku saopštio da je on sudija na utakmici. „Sudija" je tražio od igrača da igraju pošteno, poštuju pravila i što je najbitnije, pozdrave protivnika. Iako nije rekao, znalo se da se očekuje da se protivnik ispoštuje nacističkim pozdravom. U svlačionici je nastala rasprava među fudbalerima šta im je činiti. Neki su želeli da predaju utakmicu, drugi da pozdrave nacističkim pozdravom, ali onda na terenu da pobede protivnika.

Kad su izašli na teren i kada su fudbaleri Falkelfa uzdignutom rukom salutirali Hilteru igrači Starta su počeli da podižu ruke. Taman kada se činilo da će pokazati nacistički pozdrav oni su ruke stavili na grudi i uzviknuli „Fizkult Ura" (poklič fizičke kulture, dok je „Ura" poklič karakterističan za sovjetsku Crvenu armiju).

Prema sovjetskim izvorima utakmica je bila prljava, Nemci su brutalno startovali na ukrajinske igrače što sudija nije kažnjavao, ali je do poluvremena Start vodio sa 3:1. Onda je na poluvremenu u svlačionicu ušao nemački kolaboracionist Švecov i rekao je da je u najboljem interesu fudbalera da izgube utakmicu. Uz Švecova u svlačionicu je došao i drugi oficir koji je „ljubazno" objasnio fudbalerima da ne smeju da pobede i da bi, ukoliko ne poslušaju, morali da budu svesni posledica. Ukrajince nije uplašila ova pretnja. Oni su i u drugom poluvremenu igrali veličanstveno, dali su još dva gola. Prema nekim navodima nemački tim se, plašeći se rezultatske katastrofe, branio sa svih 11 igrača, dok su Ukrajinci često pred samim golom vraćali loptu ka centru, na taj način dodatno ponižavali protivnika. Nakon utakmice fudbaleri nisu slavili, dok je odušvljena publika iziritirala nemačke vojnike koji su na njih puštali pse.

Ono što se dogodilo posle utakmice izazvalo je najviše kontroverzi. Samo nedelju dana nakon velike pobede Starta nad ekipom Falkelfa devetorica ukrajinskih fudbalera su uhapšena. Trojica su streljana, dok je jedan kasnije umro u logoru. Prema zvaničnoj verziji koja je važila do raspada SSSR-a, hapšenje i streljanje fudbalera bila je direktna posledica pobede nad nemačkom ekipom.

Hapšenja fudbalera su počela nedelju dana posle utakmice, jer se Gestapo plašio da bi hapšenje na dan meča moglo da izazove nerede i otpor stanovništva. Gestapo je fudbalere pokupio u pekari u kojoj su radili i odveo ih u sedište svoje službe u Kijevu. Tamo su igrači ispitivani i mučeni i od njih je traženo da po svaku cenu priznaju neprijateljski akt protiv okupatora, ili sabotažu protiv vojnika Vermahta, da bi imali pokriće da ih kasnije streljaju. Niko nije popustio pod pritiskom, ali je Gestapo utvrdio da je Nikolaj Korotkin pre rata bio službenik NKVD-a. Tu činjenicu je Gestapu navodno odala Nikolajeva sestra. Korotkin je u prostorijama Gestapa mučen do smrti, dok su ostali poslati u radne kampove.

U radnim kampovima fudbaleri Starta, zajedno sa ostalim zatvorenicima, trpeli su sve užase tog mesta. Sumnja se da je jedan od fudbalera, Pavel Komarov, postao doušnik i da mu je 1943. godine, kada su sovjetske trupe oslobađale grad, dopušteno da pobegne iz logora. Posle jednog napada ukrajinskih partizana upravnik logora odlučio je da u znak odmazde strelja trećinu logoraša. Tako su živote izgubili fudbaleri Starta Kuzmenko, Klimenko i Trusevič. Kako se navodi u nekim dokumentima, Trusevič je i u trenutku streljanja nosio golmanski dres na sebi. Trojica fudbalera koji su u trenutku streljanja bili na radu van logora, Gončarenko, Tutčev i Sviridovski, kada su čuli šta se dogodilo, brzo su pobegli i krili se u Kijevu, sve dok grad nije nekoliko meseci kasnije oslobođen.

Oslobođenje nije odmah donelo i olakšanje preživelim igračima. U oslobođenim teritorijama surovo se kažnjavao svako ko je bio u bilo kakvom kontaktu sa okupatorom, pa su se tako i fudbaleri Starta našli u nemilosti, a uskoro i u zatvoru. Tek nekoliko godina posle Staljinove smrti oni su nagrađeni i odlikovani, a mit o pobedi o otporu okupatoru postao je jedan od najvećih sportskih mitova Sovjetskog Saveza. Čak je i sam naziv „Smrtonosni meč" smišljen nakon rata. Mit je postepeno nadograđivan, tako da se izgubila jasna slika šta je prava istina. Sve do raspada SSSR-a niko nije dovodio u pitanje zvaničnu verziju događaja tog leta 1942. Ipak, nakon što su sovjetske republike postale samostalne države, na površinu su počele da isplivavaju različite verzije „smrtonosnog meča".

U jednom radio intevjuu, jedan od fudbalera koji je igrao na mitskoj utakmici Makar Gončarenko demantovao je da je igračima prećeno na poluvremenu. Neki od očevidaca napomenuli su da se utakmica nije igrala u atmosferi gde su naoružani nemački vojnici, sa psima, obezbeđivali stadion. Odluku da nose crvene dresove, simbole komunizma nisu doneli sami igrači, kao što se pričalo, već su im navodno to dali sami Nemci.

Poznavaoci fudbala došli su do podatka da su nemačke okupacione snage u Ukrajini odigrale najmanje 150 utakmica protiv lokalnih timova i da su izgubili čak 111 duela, tako da poraz od Starta nije bio ništa neuobičajeno. Prema jednoj teoriji mit o velikoj pobedi su iskovale tajne službe Sovjetskog Saveza da bi prikazale da se stanovništvo Kijeva borilo protiv okupatora, imajući u vidu da je vladalo mišljenje da se Ukrajinci nisu dovoljno žustro borili protiv nemačke okupacije i da su mnogi, makar na početku, dolazak nacista smatrali kao oslobođenje od Sovjeta.

Poseban predmet kontroverzi je rasprava o streljanim fudbalerima Starta. Dok je zvanična verzija da su igrači ubijeni u znak odmazde zbog pobede na fudbalskom meču, mnogi svedoci tvrde da hapšenje i streljanje nemaju veze sa utakmicom. Prema jednoj od verzija, u pekari u kojoj su radili i fudbaleri Starta, izvedena je sabotaža, kada je u pecivo namenjeno Nemcima stavljeno smrvljeno staklo. Tada su nemačke okupacione vlasti uhapsile prvih 100 zaposlenih sa spiska, a zatim još 200, odveli ih u logor, gde su mnogi preminuli ili su streljani.

Mnoge druge verzije koje su se pojavile govorile su o tome da su fudbaleri nastradali ne zato što su heroji pobede, već kao većina drugih ratnih zarobljenika tog doba. Sve češće se i danas dovodi u sumnju direktna veza pobede ukrajinskih fudbalera na utakmici sa njihovim zarobljavanjem i kasnije streljanjem.

Knjiga pomenutog škotskog novinara Endija Dogana iz 2001. godine inspirisala je mnoge kasnije tekstove posvećene ovom događaju. Dogan je koristio zvaničnu verziju još iz Sovjetskog Saveza i nije doveo u pitanje istinotost priče koja je decenijama ranije važila kao jedina istina. O samim događajima pre, za vreme i posle "smrtonosnog meča" i dan danas se vode polemike. Ipak, jedno je sigurno, grupa sjajnih fudbalera i velikih ljudi, u okupiranoj zemlji, uradila je hrabru stvar i makar na fudbalskom terenu porazila neprijatelja.