Golac: Ne gledam naš fudbal, jer muče jadnu loptu

Subota, rano popodne. Na TV-u njegova Premijer liga. Prihvatajući srdačnu dobrodošlicu, pridružujemo se gledanju. A Superliga? Polako, kasnije ćemo, pa tek smo stigli. Ali odgovor stiže odmah, i bez pitanja...

- Ne gledam naše prvenstvo. Ako se slučajno odvažim i počnem, to traje nekoliko minuta, pet maksimum. Kad vidim kako strada ona mučena lopta, kako jauče, promenim kanal - reče naš domaćin Ivan Golac.

Kad to kaže bivši as, iz one lige velike Jugoslavije...

- Tragedija je što želimo da budemo u tom vremenu. Da bismo mu se bar približili, moramo da dovedemo kvalitet na rukovodeća mesta. A mi to nemamo. Nemamo čak ni struku. Pa ko će onda naučiti tu decu?

Pogledom se načas prebacujemo na engleski fudbal, još brže smo nazad u našem. Idemo u Humsku.

- Udaljio sam se od Partizana. Posle odigranih 350 utakmica, dve veličanstvene titule... Trideset godina nisam otišao na stadion. Teško prihvatam neke stvari jer nemaju veze s fudbalom, ma ni s ljudskošću. Partizan, koji po konstituciji mora da bude svetska sila, doživi da se bori za treće mesto. Da je to u jugoslovenskoj ligi, pa i da se toleriše, ali sada... Bojim se da je prebrza reka odnela kvalitet sa sobom. Nema zdrave diskusije. Niko nije spreman da čuje, sve znaju.

U mogućnost da pomogne, bar savetima, ako bi ga, naravno, pozvali, ne veruje...

- Problem su ljudska sujeta i gordost. Najveće zlo. Moj trener u Engleskoj je govorio: „Ivana ne možete promeniti“. Tako je, pošto moja sloboda nema cenu. Ja sam nepotkupljiv. Mene ne interesuju materijalne stvari o kojima oni pričaju. Generalno, u ovakve faze, u kojoj je sada Partizan, ne dolazi se slučajno. U životu nema slučajnosti. Kada se otuđite od tvorca, završili ste misiju. Jedan od naših najvećih problema jeste taj što ne volimo svoju zemlju. Prodali bi i ono što nemaju. To je najstrašnije.

Ne odustajemo od namere da ga vratimo na stadion, ali džabe...

- Prošle godine je bilo četiri decenije od najmoćnije titule u istoriji jugoslovenskog fudbala. Dali smo 55 golova, primili 19. Izgubili smo dve utakmice. Zvezdu i Dinamo smo pobedili po dvaput, samo je Hajduk iz velike četvorke uspeo da izvuče remi, i to u Beogradu. Sami smo se okupili, u restoranu preko puta stadiona. Refik Kozić je zbog toga došao iz Amerike. Nažalost, neki više nisu među nama. Mislite da se neko u klubu toga dosetio? Ma ne...

Na Ostrvu nisu zaboravili Ivana Golca. Onomad je uveden u Kuću slavnih Dandi junajteda, što je zapravo i bio povod da ga „Sport plus“ poseti u novobeogradskom domu.

- Još u septembru prošle godine pozvali su me i obavestili da za februar to planiraju. Svečanost je bila 15. februara, kad je rođendan naše mlađe ćerke Andrijane. Tog dana grupa naše unuke je imala prvi nastup, u Pančevu, zato supruga Bratislava nije mogla da bude sa mnom u Škotskoj. I tog dana je bilo Sretenje, veliki praznik. To mi je najlepše Sretenje u životu.

Danas 68-godišnjak, vodio je Dandi junajted od 1993. do 1995. i doneo mu Kup Škotske 1994, posle šest izgubljenih finala.

- Prave stvari su večne. Kad se samo setim, pobedili smo Rendžers, u to vreme među tri najmoćnije ekipe. Hejtli, Stiven, Stivenson, standardni engleski reprezentativci. Aždaje. Zatim, Gof, Mekferson, Robertson, do danas nisam video boljeg levog beka, pa Ferguson, Mekol, Đuri, Goram, sve škotski reprezentativci. Na klupi Mihajličenko. A mi nijednog reprezentativca. I najbolji igrač Bili Mekinli ne igra zbog kartona. Imali smo najmlađu ekipu u istoriji škotskog fudbala.

Sećanja naviru...

- Kad sam došao, u septembru, Rendžers nas je pobedio lako sa 3:1. Novinari me pitaju šta mislim, a ja kažem da jedva čekam sledeći susret. „Šta ovaj priča“, čude se. I dođe decembar, gostujemo na „Ajbroksu“. Pred polazak, na konferenciji izjavim da ćemo pregaziti Rendžers kao plitak potok. Zemljotres! Televizije, novine, radio, svi su brujali: „Ko je on da kaže da će se pregaziti moćni Rendžers?“ Došla utakmica, izlazim iz tunela na teren, 55.000 njih mi zviždi. Ne obazirem se, sednem na klupu i čekam. Samo što je počelo, 21. sekund 1:0 za nas. Petnaesti minut 2:0. Dvadeset prvi minut 3:0! Tim rezultatom se i završilo. Najteži poraz Rendžersa u prethodnih šest godina na „Ajbroksu“.

I onda trijumf protiv sedme sile, koja mu nije bila naklonjena.

- Posle utakmice, domaćin me zove na konferenciju, kaže: „Volter Smit je završio, hajde, čeka te 50 novinara“. Odgovorim mu da ću doći za pet minuta. On ponovo dođe, ja i dalje odugovlačim. I tako nekoliko puta. Naravno da sam mogao odmah da odem, nego sam želeo da te indijance naučim pameti. Dolazim pred njih. U prvom redu sedeo je divan novinar Ken Robertson, koji je obožavao jugoslovenski fudbal još od vremena Šekularca. „Ivane, sve što si obećao, ti si ispunio“, reče on. Ja uprem prstom u ostale i kažem: „Da, i zato me ubuduće slušajte“. Okrenem se i izađem. Kako su tad zinuli, tako su im usta i danas otvorena. Tad sam i poručio da Rendžers zaboravi na Kup.

 

U Dandiju, međutim, nije ostao po isteku dvogodišnjeg ugovora. I nije mu žao, uverava nas.

- Ostala je divna pesma „Ivan Golac medžik“, ostali su, eto, i prijateljstvo i poštovanje. Supruga i ja smo bili na proslavi deset godina od osvajanja Kupa, 2005. otvorena je „Ivan Golac svit rum“, to nema nijedan strani trener, sad Kuća slavnih. Sve to ispunjava čoveka i daje smisao njegovom poslu.

Kod nas, veli, takvu čast nije doživeo.

- Nemamo mi mnogo toga i to je naša tragedija. Kvaliteta još imamo najviše, ali ga sputavaju gluposti. Žao mi je što su na rukovodećim pozicijama limitirani ljudi. Fudbal je mašinerija. Industrija, ako imaš pameti. Pa rok zvezde, najveće zvezde, dale bi sve da budu fudbaleri. Zato što je fudbal na vrhu, a sve ostalo je ispod. Međutim, mi ništa ne kapiramo. Imam običaj da kažem: „Tamo gde prestaje logika, počinju naši prostori“.

Kraj utakmice. Završi se i naša poseta Ivanu Golcu, proslavljenom baš u kolevci fudbala. A ovde zaboravljenom...