Hrvatima NE SMETA što se krsti sa TRI PRSTA!

Odlazeći iz posete hrvatskoj prestonici, družeći se dva dana sa 23-godišnjim centarforom „modrih“, sa zadovoljstvom možemo da uzviknemo: „Eureka!“. Pronašli smo čoveka koji trčanjem za loptom, džentlmenskim ponašanjem i izvornom duhovitošću značajno može da pomiri dve zaraćene strane.

Ovo veliko fudbalsko otkriće zove se - KOMNEN ANDRIĆ!

Naš bivši mladi fudbalski reprezentativac, sigurni smo i budući član seniorskog nacionalnog tima Srbije, rođen je u Baljevcu na Ibru. I za godinu i po već je ostavio dubok trag u nogometu. Trenutno je prvi strelac hrvatske lige sa 10 golova, a u Dinamo je prešao iz Intera iz Zaprešića kao prvi Srbin koji je bio kapiten nekog hrvatskog kluba.
Gvozdena vrata su se otvorila, a kroz čuveni „plavi pakao“ stadiona „Maksimir“, ovaj ubica golmana od 189 cm, kao rezerva i bez postignutog gola na debiju s malenim Rudešom (7:2), prošao je uz veliki aplauz tradicionalno nepoverljivih navijača Dinama. Valjda ljudi u njemu vide tu fudbalsku želju da postane gazda grada. Trebalo bi da se broje golovi, a ne krvna zrnca.
Komnen preuzima ulogu turističkog vodiča i vodi nas u šetnju Zagrebom...

Iz Dinama do dresa Srbije

- Lepo je biti Srbin u Zagrebu! Osećam se ovde kao kod kuće. Prija ti kad te u tako velikom klubu kao što je Dinamo u startu dočekaju kao člana porodice. Želim da se svim tim ljudima odužim dobrim igrama i golovima. Hoću i ovde da ostavim dobar utisak na terenu, ali i ponašanjem. I nastojaću da se u dresu Dinama izborim za mesto seniorskog reprezentativca Srbije. To je moja zemlja i s ponosom, na svakom koraku, ističem svoje srpsko poreklo. I ponavljam - nikad ne bih igrao ni za jednu drugu reprezentaciju, osim za Srbiju. I niko me za ovih godinu i po nije popreko pogledao, a kamoli da sam osetio neku mržnju. To strašno cenim - s puno respekta izgovara Andrić.
Zagrebačku turu krećemo od Trga bana Jelačića, ispod zidina Gradeca i Kaptola. Razgovor nam prekidaju zvuci uličnog svirača koji vezuje nekoliko pesama srpskih izvođača...
- O ovome vam pričam, zato se u Zagrebu ne osećam kao stranac - uz osmeh nas gleda naš domaćin i od srca pruža kune starcu sa gitarom. Zbog Komnena svi zajedno dobijamo: „Hvala ljepa“.

Ja nisam dete rata

Prelazeći šine na kojima i dalje klize plavi tramvaji, Andrić nas preko Ilice, duge centralne gradske ulice, posle pet minuta laganog hoda dovodi do najvećeg pravoslavnog hrama u Zagrebu - Preobraženjske crkve, koja na ovom mestu stoji još od 1866.
- Još dok sam igrao u Zaprešiću, sa suprugom Majom sam dolazio ovde. Veliki sam vernik i mnogo mi znači što je pravoslavna crkva na jednom takvom mestu, u strogom centru grada. Imam veliko poštovanje prema tome što je ostala sačuvana i u najtežim vremenima. Normalno je da kao Srbin, na kojoj god tački sveta da se nalazim, čuvam srpske običaje i tradiciju. U Zaprešiću, sad i u Dinamu, igrači se krste i mole na različite načine, a moja tri prsta dosad nikome nisu smetala. Naravno, na isti način uzvraćam poštovanjem prema saigračima - Hrvatima, Albancima, Slovencima, Makedoncima, fudbalerima Dinama iz Bosne i Hercegovine, Francuske, Poljske, Austrije, Rumunije, Irana. Ima nas sa svih strana sveta i svi smo na istom zadatku, da našem klubu donesemo duplu krunu i da se što bolje predstavimo u Ligi Evrope. Znate, to što sam rođen 1995. i nisam dete rata, verovatno mi je pomoglo da bez opterećenja dođem u Dinamo.

„Bok, stari“ i „Ćao, brate“

Napuštajući „Cvjetni trg“, Komnen stavlja šal „modrih“ oko vrata. Mladi ga već prepoznaju, stariji mu prilaze s uvažavanjem, svi mu upućuju reči dobrodošlice i čuveno: „Bok, stari!“. Saigrači ga oslovljavaju sa „brate“, zbog naše čuvene poštapalice koju često koristi.
Na trenutak Komnen zastaje i pokazuje nam robnu kuću.
- Malo kasnije ću u šoping. Video sam prelep dečji krevetac. Za koji dan mi se supruga iz Beograda seli u Zagreb. Presrećan sam što ću moći da učestvujem u odrastanju tromesečne ćerkice Kasije. Eto, to vam je još jedan dokaz koliko se osećam sigurno i opušteno u Zagrebu. Nema greške - samouvereno nam namiguje Komnen.

Na piće sa zvezdašima

Dok noć polako počinje da prekriva Zagreb, Dinamov čovek od milion evra, koliko je plaćeno njegovo obeštećenje Interu, planira sasvim obično veče.
- Sa Andrijom Kaluđerovićem, nekadašnjim Zvezdinim fudbalerom, otići ću na piće, pa na spavanje. Sutra je trening. Andrija je sad zauzeo moje mesto u Zaprešiću. To je klub u kojem sam proveo najlepši deo karijere u Hrvatskoj. U međuvremenu, još jedan zvezdaš je stigao u Zagreb - Đorđe Rakić, nosiće dres Lokomotive. Kragujevčanin Miloš Vidović dugi niz godina igra za Slaven Belupo. Bio bih srećan ako bi smo našim primerom otvorili vrata za mnoge druge igrače iz Srbije, pokazuju da nas cene.

Kosovo mi ne dirajte

U Zaprešiću je Komnen Andrić igrao s Herdijem Prengom, Albancem koji je rođen u Zadru. U Dinamu ga je dočekao Amir Rahmani iz Prištine.
- S obojicom sam baš, baš dobar. Zezaju oni mene, zezam ja njih. Na mom prvom ulasku u svlačionicu Dinama, Rahmani me je kroz šalu prozivao nešto za Kosovo. Fino, kulturno sam mu rekao: „To si sad uradio i nikad više. Možemo da se šalimo, da budemo prijatelji, ali Kosovo mi ne diraj“. Shvatio je da je preterao. Veliki smo prijatelji i dan-danas, taman posla da ima neke zle krvi, ali nikada nikome neću dozvoliti da pređe granicu dozvoljenog. Kao što je i ja ne prelazim.

 Nema slavlja bez narodnjaka

Pojedini hrvatski mediji skloni su kritici prema svojim igračima, često reprezentativcima, što velike pobede slave uz „srbijanske cajke“.
- Fudbaleri slušaju komercijalnu muziku, a prestonica estrade u regionu je Beograd. Tako je kako je. U Dinamu se sluša sve isto kao i u Zaprešiću - pesme Saše Matića, Ace Pejovića, Ace Lukasa. Ima onih koji obožavaju Rastu. S kojim god saigračem da sam se vozio kolima sluša se zagrebački „Ekstra FM radio“, koji najviše pušta srpske narodnjake. I svi oni vole da slobodna dva-tri dana provedu zbog noćnog provoda u Beogradu. Bilo da je to Dinamov Hrvat, Španac ili Afrikanac.
„Srbine, lud si što ideš u zagrebački Dinamo“. Jedan je od komentara na vest da je Komnen Andrić završio na „Maksimiru“.
- Dobijao sam i takve poruke, ali 99 odsto su to bile čestitke. Moj brat od ujaka Petar Bujišić toliko voli Dinamo da mi je rekao da mu je ta moja odluka draža nego da sam prešao u madridski Real. Zaista, Dinamo u Srbiji cene. Igrali su i za Inter iz Zaprešića veliki igrači kao što su Luka Modrić, Dejan Lovren, Ćorluka, ali Dinamo je Dinamo. Za mene, verujem, velika odskočna daska.

Srpska trobojka u svlačionici

Nešto što je do skora bilo nezamislivo, od sada bi moglo da bude uobičajeno. Srpska trobojka u svlačionici zagrebačkog Dinama.
Čelnici kluba su prvog dana dolaska među „modre“, u čast Komnena Andrića, u srcu stadiona „Maksimir“, okačili srpsku zastavu.
- U Dinamu je uobičajena praksa da se za igrača iz države u kojoj je rođen u svlačionici istakne njegova zastava. Zahvalio bih se ljudima iz kluba što je moja zastava na zidu od prvog dana mog dolaska.

„Vikipedija“ greši: Ja sam rođen u Baljevcu!

Doživljavajući ga kao momka koji spontano, onako usput i tako lako, ispravlja nečije brojne greške iz prošlosti, Komnen ukazuje i na jedan previd u svojoj biografiji na „vikipediji“.
- Tamo stoji da sam iz Novog Pazara, što nije tačno. Molim vas, naglasite, da se zna - rođen sam u Baljevcu na Ibru, a ne u Raškoj ili Novom Pazaru! Brat Aleksandar i ja smo imali prelepo detinjstvo u malom mestu ispod Kopaonika, sa svega dve-tri hiljade stanovnika. Živimo u ludom vremenu, a nekad smo slobodno mogli da lutamo po selu, da igramo fudbal od jutra do mraka. Otac Slobodan i majka Ranka nisu morali da brinu gde smo i šta radimo. S prozora bi samo viknuli da je vreme ručku. Verovali su mi i tada, veruju mi i danas, koji god potez u životu da napravim - ponosno će Komnen.