Kazao sam sebi: „dižem ruke“, ali jedan poziv promenio je sve!

Kada se tek preselio u Italiju, bio je na mukama. Sve dok ga nije kontaktirao Roberto de Zebri, dao mu slobodu u igri i učinio ga srećnim. Što baš i nije bio slučaj kad je stigao u Đenovu.

„Bio sam u Sampdoriji, a nisam igrao, iako sam stigao na pozajmicu iz Benfike, koja me platila 8.000.000 evra. I to pre ovih današnjih, bolesnih, cena. Kazao sam sebi: „dižem ruke“. Bili su to najteži trenuci moje karijere kad me je Roberto de Zebri pozvao u Benevento. Čak ni ja nisam bio siguran da li želim u klub, koji je maltene u januaru ispao iz Serije A“.

„Da De Zebrija nisam upoznao ne bih sad bio u Sasuolu. Obećao je da će me vratiti u ritam i održao je reč. I sam je igrao „desetku“, razume me bolje od ostalih. Mogao sam i ranije da da igram na ovom nivou, zavisilo je sve od mene, ali sad sam postavio nove zadatke u karijeri“.

U skladu su sa talentom i potencijalom kakav je 28-godišnji Obrenovčanin prezentovao s početka karijere.

„Moj cilj je da se vratim u veliki klub, po mogućstvu neki koji će se takmičiti u Ligi šampiona. Osim toga, želim sa reprezentacijom Srbije da se plasiram na neko veliko takmičenja, poput Mundijala ili Prvenstva Evrope“.

Đuričić je ove sezone odigrao deset utakmica, postigao tri gola i zaslužan je što italijansko prvenstvo u liku Sasuola opet ima osveženje kakvo je, primera radi, lane bila Atalanta.

„Od malena sam gledao Seriju A, jer se to takmičenje prati više od, recimo, Bundeslige i Pirmere. Uvek sam imao uzore, ugledao sam se na Kaku, ali i Dejana Stankovića, čiji dres Lacija, dobijen dok sam bio dečkić, i dalje čuvam“, uverava Đuričić.