Lider u kopačkama, gospodin u fotelji

Srbija plače za Goranom Bunjevčevićem! Mada je odolevao teškoj bolesti, prozrokovanoj izlivom krvi u mozak, koja ga je sprečila da bude sa reprezentacijom Srbije na Svetskom prvenstvu u Rusiji, popularni Bunja nije mogao više da izdrži. Preminuo je sinoć, tek 24 sati pošto su naši fudbaleri eliminisani sa šampionata, a nekoliko sati uoči njihovog sletanja na beogradski aerodrom.

Kažu da je smrt ta koja ujedinjuje razjedinjene. Koliko god smo po staroj srpskoj tradiciji podeljeni, čini se da nas je odlazak nekadašnjeg kapitena Crvene zvezde spojio u tugi i očaju. 

Teško je bilo napustiti rodni grad usled ratnog vihora koji je pogodio bivšu Jugoslaviju, a još teže namentuti se kao lider nove generacije fudbalera Crvene zvezde u postbarijevskoj eri, kada su navijači naviknuti na visoke kriterijume morali da se zadovolje da crveno-beli više nisu krem evropskog fudbala. Nije lako bilo ući u srca probirljivih Delija u deceniji kada su titule bile više izuzetak nego pravilo, a Bunja je to uspeo i postao miljenik "severa" i predvodi tim do osvajanja titule i kupa.

Za igrače poput njega, disciplinovane, neprikosnovene, požrtvovane i ono najvažnije - staložene, postoji naziv - gospodin u kopačkama. Bunja je ispunjavao karakteristike takvog igrača. Umeo je da se iz vrsnog defanzivca, koji čisti sve pred sobom, pretvori u kreatora i uposli saigače u stilu Barseloninog Andresa Inijeste, a ona lopta Goranu Druliću protiv Meca pamtiće se dok je fudbala na ovim prostorima.

Vest o njegovoj smrti odjeknula je i u dalekom Londonu. Bunja je često kuburio sa povredama u britanskoj prestonici, oscilirao između Totenhemovog univerzalca u odbrani i grejača klupe, ali definitivno ostavio trag, više nego dovoljan da šokira englesku javnost na vest da više nije među živima.

 Kako to obično biva, po završetku karijere posvetio se ulozi funkcionera odbaravši put sportskog dirtektora u Crvenoj zvezdi u eri Toplice Spasojevića 2008. godine. Ostaće upamćen kao neko ko je doveo rekordan broj igrača u letnjem prelaznom roku, a da osim golmana Saše Stamenkovića nije nije ostavio dublji trag. Bilo je tu svakakvih priča u jednoj od najgorih perioda u klupskoj istoriji, a on se već u septembru iste godine povukao. Reklo bi se gospodski, baš onako kako je izgledao u kopačkama, samo ovaj put u cipelama i fotelji.

U maju 2016. godine pristupio je Fudbalskom savezu Srbije u ulozi funkcionera zaduženog za sportska pitanja i do poslednjeg daha život posvetio fudbalu i reprezentaciji i bio jedan od najzaslužnijih za plasman na Svetsko prvenstvo u Rusiji u koju, nažalost, nije otišao da bodri "orlove", a oni su itekako mislili na njega. Reči kapitena Kolarova kojima mu posvećuje pobedu protiv Kostarike to i pokazuju.

Pročitajte još: