„Parni valjak“ vozi DEVETI KRUG U LIGI EVROPE, a jedan nikako ne pada u zaborav

Večerašnjim gostovanjem AZ Alkmara, starog znanca u Humskoj (3:2 pre četiri godine), Partizan započinje devetu ofanzivu u Ligi Evrope. S postavljenim ciljem tamo negde u proleće 2020.

Dokle zapravo mogu da stignu crno-beli vođeni Savom Miloševićem, ostaje naravno na njima, pitaće se i protivnici, jasno, pre svih „đavoli“, a „Sport plus“ podseća na prethodne misije „parnog valjka“ u grupnoj fazi tog evropskog takmičenja. Najdalje je dogurao u prvoj, prvoj i za klub i za UEFA, koja je baš te sezone, 2004/05, promenila sistem uvođenjem grupa. Liga je u međuvremenu menjala ime, od 2009. je znana kao Liga Evrope, menjala je i broj učesnika (i u kvalifikacijama i po grupama), ali je u Humskoj ta premijerna i dalje u najlepšem sećanju. Prvo, pa muško, što bi rekao naš narod.

Da bi se te jeseni, pre deceniju i po, našao u društvu Midlzbroa, Viljareala, Lacija i nejakog Egalea, Partizan je morao da izbaci dva rumunska tima - Ocelul i Dinamo iz Bukurešta. Učinila je to ekipa trenera Vladimira Vermezovića bez negativnog rezultata i ušla u grupu E, iz koje je izašla kao trećeplasirana. Pobeda i dva remija, uz nebitan poraz u poslednjem kolu na Ostrvu, bili su dovoljni da se dobije karta za šesnaestinu finala.

Bilo je to prvo proleće Partizana u Evropi još od 1990. i vremena SFRJ. Dnjepar, ili Dnjipro, kako ga Ukrajinci zovu posle raspada SSSR, odneo je iz zavejane Humske ohrabrujućih 2:2 za revanš na svom terenu, a tamo je čekao da se megdan završi bez golova i tako bez opaljenog metka kod kuće izbori mesto među 16 najboljih. Bilo bi tako u ledenom Dnjepropetrovsku (ili Dnjipropetrovsku, ako vam je draže) da Miroslav Radović nije zategao praćku u 88. minutu i obradovao saigrače, navijače, klupsko rukovodstvo...

Sledeća dve ofanzive „parnog valjka“ kroz evropsku jesen bile su totalni krah. Dve godine posle i te kako uspešne premijere, tim Miodraga Ješića osvojio je samo bod u konkurenciji Livorna, Makabija iz Haife, Oksera i Rendžersa (igralo se kao i 2004, samo jedan meč s jednim rivalom), a dve godine potom, crno-beli vođeni Slavišom Jokanovićem, tada trenerom početnikom, nisu ućarili ni toliko. Štaviše, Sampdoriji su uspeli da daju gol, a Štutgartu, Standardu i Sevilji ni to.

Partizan je igrao i u prvoj Ligi Evrope pod tim nazivom. Sezona 2009/10. označila je početak takmičenja nalik na Ligu šampiona, sa po četiri (a ne pet, kao dotad) kluba u grupi i utakmicama sa svakim kod kuće i na strani. Pošto je uveo „valjak“ u grupnu fazu, Jokanović je prepustio kormilo pomoćniku Goranu Stevanoviću i otišao. Čuveni Plavi, dete Humske, upisao je samo „trojku“, i to u poslednjem kolu protiv već sigurnog pobednika grupe Šahtjora. Međutim, ta jesen, u kojoj se Partizan (bezuspešno) nameračio i na Briž i Tuluz, ostaće upamćena nažalost po ubistvu Brisa Tatona. Nesrećni navijač francuskog kluba je u danu utakmice u Beogradu pretučen na smrt, koja je nastupila posle 12 dana borbe za život u Kliničkom centru Srbije.

Povratkom Vermezovića u Humsku, u leto 2012, i Partizan se vratio u Ligu Evrope. Ali osam godina iskusniji strateg nije našao put u (svoje i klupsko) drugo proleće. U grupi sa Rubinom, Interom i Nefčijem uzeo je tri boda u tri remija. Dve godine kasnije, ekipa Marka Nikolića zaustavila se na bodu manje, jer društvo Bešiktaša, Totenhema i Asterasa nije dozvolilo više.