Piksi otkrio dugo čuvanu tajnu: Partizan me je doveo u Beograd! (VIDEO)
„Dvaput sam išao sa crno-belima u inostranstvo i prvi let avionom bio je s njima. Ipak, zna se šta se kasnije desilo, stigao je dugo očekivani poziv Crvene zvezde“.
Alo: Marko Metlaš
Igrački i ljudski kvaliteti Dragana Stojkovića ujedinili su fudbalsku poziciju i opoziciju, crveno-bele i crno-bele, čak i neutralne. Bar na taj način ponovo je vraćen izgubljeni kult reprezentacije, a prvi rezultati u kvalifikacijama za Mondijal 2022. u Kataru još više su podgrejali nadu u bolje sutra.
Piksijev životni i fudbalski put ima nekoliko segmenata i svaki je na svoj način zanimljiv.
U prazničnom broju „Alo!“ otkriva detalje koji nisu poznati, a podsetili smo ga i na neke zanimljivosti koje su istinite, mada ima i izmišljenih priča pa su prerasle u urbane legende.
„Snežana i deca su se plašili da prihvatim ulogu selektora, pitali su: ’Šta ako se izgubi utakmica?’. Rekao sam da razmišljam samo o pobedama"
Piksi se proslavio u Crvenoj zvezdi, gde je postao peta zvezda, i u dresu reprezentacije ostavio je trag u evropskom fudbalu, dok je u Japanu u rangu božanstva. A krenuo je iz Niša...
Mnogi ne znaju da vas je svojevremeno Partizan prvi skautirao, čak ste oblačili crno-beli dres?
- Ne jednom, dva puta sam išao sa Partizanom u inostranstvo! Najpre sam u leto 1979. pozvan kao pojačanje pionirskog ili kadetskog tima crno-belih za turnir u francuskom Kimperu. Moj prvi dolazak u Beograd i prvi let avionom! Godinu kasnije ponovo sam bio gost na turniru u Italiji, u mestima Senigalija i Falkonara kod Ankone. Predivan turnir, pamtim i neke igrače, a vodili su nas Florijan Matekalo i Vladica Kovačević. Ipak, zna se šta se na kraju desilo. Nametnuo sam se u Radničkom, a onda je usledio dugo očekivani poziv Crvene zvezde. Ostalo je deo istorije - priča Stojković za „Alo!“.
U prvi tim Radničkog ste ušli posle sjajne generacije koja je otkrila „Kude je taj Niš“ i proslavili rodni grad. Da li je neko posebno uticao na vas?
- Za Niš me vežu najlepše uspomene i najistančanija osećanja. Uvek prorade emocije. Mnogo ljudi je uticalo, ali je najvažnije da su bili dobre osobe sa sjajnim karakteristikama. Odlični učitelji. Period koji mi mnogo, mnogo znači.
Kada je proradio unutrašnji signal da ćete postati trener?
- Nisam razmišljao o trenerskom pozivu. Čak sam u nekoliko navrata rekao da nikada neću biti trener. Video sam da je težak, zahtevan posao sa puno odgovornosti. Divio sam se trenerima, a neke sam i pitao: „Šta vas tera da imate ovakve stresove?“ Ali, život piše romane, postao sam trener i osećam veliko zadovoljstvo.
Vaš fudbalski put je za Ginisa: igrač, predsednik Saveza i velikog kluba, trener, pa tek onda selektor?
- Da, redosled je čudan, ne znam kako da ga objasnim. Uspeli su da me ubede da prihvatim funkciju u Savezu i pomognem fudbalu koji mi je puno dao. Isto se dešavalo sa Crvenom zvezdom u momentu kada sam Savez obavestio da neću ići u drugi mandat, da je to previše za mene, da ne mogu da promenim neke stvari. Puno sastanaka, a rezultata, koje sam očekivao, nije bilo u organizacionom smislu. U Zvezdi je ponovo krenuo presing tipa „ko će ako ne ti“, „pomozi kada je teško“, i nekako su uspeli da me prelome. A to mi nije bio cilj jer ne volim fotelju i zvanja. Nisam tog kova, ali se desilo. Kasnije je bilo onako kako sam priželjkivao, da se vratim na teren u ulozi trenera i to je danas život koji živim.
Kada se gledaju utakmice vaših timova stekne se utisak da više volite da izgubite 3:4 nego pobedite 1:0?
- Ili da pobedim 5:4! Treba voditi računa i raditi na odbrani, ali fudbal se u krajnjoj liniji igra zbog golova. Ljudi plaćaju kartu, dolaze na stadion s puno emocija da bi videli to što se očekuje, golove. U mojoj krvi i filozofiji fudbala koji želim da gledam, a takav i tražim od igrača, jeste da bude atraktivan, brz i da se igra za gol više. Da li je to rizik, verovatno jeste, ali u sportu morate bar malo da rizikujete. Ziheraška igra me ne čini srećnim.
Koji tip fudbalera nedostaje „orlovima“?
- Igrač kao što sam bio ja.
A od mlađih?
- Ma šalim se. Ekipa je izbalansirana po pitanju individualnog kvaliteta. Ono što me okupira i na šta sam fokusiran je da pokušam da sa saradnicima napravim pozitivan, kolektivan duh. Zdravu grupu igrača koja će imati isti cilj i razmišljanje. Ne treba da budu isti, niti to tražim, ali za ostvarivanje cilja moramo da budemo fokusirani u grupi. To mi je cilj.
Kako ga ostvariti?
- Naravno da moraju da izgaraju, bore se, što je normalno. Ne može fudbaler da šeta. Mora da trči za taj novac i grb. To nije lako. Velika su fizička opterećenja, odricanja i napori. Međutim, kada radite nešto iz zadovoljstva, a oni fudbal zbog toga igraju, kao što sam i ja, lakše je. Uostalom, imaju mene koji može da ih natera, ali i da me poslušaju za sve što tražim.
Na spomen vašeg imena svi u prvi plan stavljaju harizmu?
- Nikada nisam pričao o sebi. Ni ovo neću čitati. To što sam rekao, rekao sam. Znam svaku reč koju sam izgovorio, iza nje stojim. Ljudi znaju kakav sam bio igrač bez obzira na to što sam se oprostio pre 20 godina. Znaju s kakvim sam žarom igrao, a talenat je bio u funkciji tima. Nikad nisam mislio samo na sebe. Uvek mi je bilo draže da namestim nego postignem gol, iako to nelogično zvuci. Moja harizma, ne znam. Organizujte anketu i pitajte ljude zašto me vole ili ne.
Šta je u ovom momentu najvažnije?
- Važno je da pošaljem poruku, ovde nisam bitan ja, već tim, patriotski duh koji mora da se probudi, a bogu hvala, izgleda da smo uspeli. Kolektiv, odricanje, borbenost, tim koji diše istim plućima, ne predaje se, ekipa koja ne gleda ko igra, a ko je na klupi...
To je ranije bio problem?
- Nisam bio u sistemu, tako da ne bih komentarisao, pogotovo sa ove pozicije. Od početka mandata moja najveća odgovornost je da fudbalski nacionalni tim Srbije, u svim segmentima, bude na nivou koji narod očekuje.
Za mir i posvećenost zasluge sigurno pripadaju i porodici?
- Sve što sam radio, uvek sam gledao da imam podršku porodice. Ona je temelj i pokretač svega. Bez te ljubavi i razumevanja ne bih ni mogao da funkcionišem. Tako je bilo i pre nego što sam doneo odluku da preuzmem reprezentaciju. Konsultovao sam se u porodičnom krugu. Zašto, kako, zbog čega, šta se očekuje... Snežana i deca su se plašili jer je nova uloga zahtevna i odgovorna. Pitali su: „Šta ako se izgubi utakmica?“. Rekao sam da razmišljam samo o pobedama. Gledaju me i kažu: „Dobro, imaš podršku“. Važna je porodična stabilnost i srećan sam da je porodica uz mene, kao i ja uz nju, i da smo zajedno. To ne može niko da razbije.
Da li vam nedostaju najmlađi članovi?
- Ne, sad su i oni u Beogradu. Stigli su iz Pariza, tako da deda svakog dana uživa u njihovom društvu.
U Japanu ulica, ordenje, ime tribine... Šta očekujete od Srbije ako je odvedete na Mondijal?
- Meni ništa ne treba!
Čak ni obećana premija?
- Na koju premiju mislite?
Novčanu, ako se plasiramo?
- Ma nisam došao zbog novca! On je najmanji problem, a najveći je da se vrati vera u fudbal. Nikad neću pristati na činjenicu da Srbi ne znaju da igraju fudbal. To je nemoguće i strašno me iritira u dubini duše. Kako, bre, ne znamo da igramo fudbal?! Otkud onda naši igrači u najjačim evropskim ligama. Nema logike da pored toga ne možemo da imamo nacionalni tim koji treba da bude ponos države. Pa i da se izgubi, nema veze, ali to mora da bude sa stilom. Na zajedničkom smo zadatku da vratimo veru, ekipu odvedemo na Mondijal, i to me okupira. A kasnije, šta će reći Srbi, to je njihova stvar.
Bili ste najbolji evropski igrač, ali niste osvojili „Zlatnu loptu“?
- U jednom momentu bio sam jedan od najboljih na svetu. Marselj je platio najveći evropski transfer. Došao sam da se osvoji Kup šampiona i da zvanično postanem najbolji igrač, dobijem one lopte i slična priznanja. Međutim, dogodila se povreda koja mi nije dozvolila da ostvarim snove. Onda su usledile tri operacije kolena! Ipak, nisam se predao, i dalje sam verovao u sebe, iako su svi govorili da je gotovo. Smogao sam snage da se vratim i 1994. sam se ponovo rodio kao igrač, ali na drugom kontinentu. Sve ono što sam mogao i što bih uradio u Evropi, uradio sam u Džej ligi. Tako da taj balans u životu uvek mora da postoji. Nekad nešto planiraš i nikad se ne desi, a nekad zamisliš nešto i pomisliš da je nemoguće, a dogodi se.
Koliko je na vaš mentalni sklop uticao život u Japanu i Kini?
- Karijera me je odvela u Japan, gde sam sedam godina igrao u Nagoji i doživeo najlepše trenutke. Toliko mi je bilo lepo, deca su mi tamo odrastala, bili smo zajedno. Kao igrač sam se vratio, ostavio dubok trag, kasnije sam šest godina bio trener Nagoje, s kojom sam osvojio jedinu titulu u klupskoj istoriji. Igrali smo fenomenalan fudbal. Japan ima posebno mesto u mom srcu. Kina je lepa zemlja, prelepo iskustvo.
Otvorili ste nove horizonte?
- Pitanje je da li bih tamo otišao ili bih završio u nekom velikom klubu, jer su me, pre odlaska u Francusku, tražili Barselona, Real, Juventus, Milan... Svi su me želeli. Izabrao sam Marselj jer je to ekipa koja je formirana da bude šampion. Ali, desilo se to što se desilo. Povreda zbog koje sam skoro završio karijeru. Ali, malo se prevarila. Naletela je na tvrd orah, nisam se dao - zaključuje Dragan Stojković Piksi.