JUBILEJ Selektor Svetislav Pešić ZA 5000. BROJ ALO! o reprezentaciji, srpskoj košarci, zlatu koje se čeka 20 godina
U drugoj polovini devedesetih i još neku godinu nakon toga „zvečao“ je bilbord: Dobro došli u zemlju šampiona! Šampiona košarkaša, dabome. A danas...
Danas stranci namernici dolaze u Srbiju - zemlju šampiona vaterpolista, odbojkašica, tekvondistkinja, karatistkinja, rvača, atletičarke, košarkašica... Od Indijanapolisa 2002. i Istanbula godinu ranije prođoše, evo, dve decenije čežnje za titulom reprezentacije čije je podvige narod slavio s posebnim žarom. Još od čuvenog balkona beogradske Skupštine 1995. godine.
Alo!/Marko Metlaš
Pa Kari - pitamo u jubilarnom 5000. broju Alo! poslednjeg zlatnog selektora Svetislava Pešića, od jesenas ponovo na klupi reprezentacije - kad će taj bilbord ponovo?
- Svi misle, sad kad je došao Pešić, biće to isti put, međutim, putevi do uspeha su uvek različiti. Nije isto vreme, niti uslovi. Da budeš šampion u bilo čemu, pa i na stonoteniskom turniru u Nišu, moraš baš da se potrudiš. Moraš da daš ne sve od sebe, nego i sebe. A u sportu i kad daš sve od sebe, i sebe, može da bude nedovoljno za uspeh, jer ne zavisiš samo od sebe. Očekivanja su velika, meni je to jasno i ne smeta mi, naprotiv. To je dodatni izazov, nadam se za sve. Kada ćemo ponovo biti šampioni? Dobro pitanje. Biće takmičenja, imamo šanse.
TV salon u Pirotu
U Pirot, kaže, ide, ali ne često kao nekad.
- Tamo imam kuću i kad mi treba da se napucam energijom, odem u Pirot. U kući imam, da kažem, TV salon, odgledam mnogo utakmica, povedem i pomoćnika Olivera Kostića, zajedno analiziramo.
Alo!/Marko Metlaš
Tri godine zaredom su Evropsko prvenstvo, ove godine, potom Svetsko prvenstvo, pa Olimpijske igre?
- Za svetsko moramo prvo da se kvalifikujemo. Znam da je kod nas euforija kad se fudbalska reprezentacija plasira, a kad mi to uradimo, to je sasvim normalno. Čak je i normalo kad osvojimo medalju. Navikli smo narod i to ne treba da nam smeta. Mi radimo za uspeh i da učinimo srećnim narod koji voli košarku, živi za košarku. Nadam se da će ponovo biti ta strast koju smo imali u vreme Jugoslavije, ta identifikacija s uspesima reprezentacije. Doduše, sad je novo vreme, malo smo se smanjili, imamo manje mogućnosti. Drugi su u međuvremenu napredovali, a mi smo imali puno problema. Prošlost ne treba stavljati u prvi plan, ali je sigurno da je sve to uticalo i na sport. I zato je sada vrlo izazovno ponovo formirati sistem vrednosti kad je u pitanju reprezentacija. Malo je drugačije nego što je bilo, to svi znamo.
Za Evropljane sam Sveti
Pusti tog Karija, reče davno Svetislav Pešić i zauvek ostade Kari. Danas, uz osmeh, kaže da mu smeta što je dobio nadimak zbog slavnog pevača Harija Belafontea.
- Nisam birao nadimak, prihvatio sam ga i, što je najvažnije, ima samo četiri slova, pa se brzo pamti. Za moje Piroćance sam Kari, dok me u Evropi manje-više zovu „Sveti“. To mu kod nas dođe kao Sveti Nikola, ali strancima je tako lakše jer im je Svetislav dugačko ime.
Dejan Bodiroga je nedavno na promociji vaše knjige „Moja igra - moj put“ rekao da predugo čekamo zlato?
- To je dugačak, izazovan put. Teško je stići do zlata, ne zato što mi to ne želimo. Imamo mnogo jakih reprezentacija iz mnogo većih zemalja koje nikad nisu bile svetski prvaci, pa ni evropski. Mi smo to uradili nekoliko puta, i u bivšoj Jugoslaviji. Sada to treba da bude posebna motivacija, ne samo za košarkaše, da za nezavisnu, novu, modernu Srbiju u kojoj si rođen osvajaš prvenstva.
Alo!/Marko Metlaš
Situacija je, kažete, drugačija nego u vremena zlatnih medalja?
- Najbolji više ne igraju ovde, naša liga više nije najbolja u Evropi. Mnoge stvari moraju da se dese, ne samo da dođe Pešić i ne samo da dođu NBA igrači u reprezentaciju i odmah ćemo biti prvaci sveta. To niko nije napravio. Španci su u poslednjih deset ili više godina najbolja košarkaška nacija u Evropi samo zbog toga što su imali organizaciju, najbolji su ostajali da igraju u najboljoj ligi posle NBA. Tamo su dolazili najbolji igrači, a od nas su odlazili. Da me ne shvate pogrešno, ja sam pozitivan, ne tražim izgovore, ali to je realno stanje. Da bismo stigli do velikog rezultata, biće nam potrebna apsolutna podrška pre svega klubova. Moramo zajedno da razmislimo gde ide srpska košarka. Naravno da cilj mora da bude da Partizan i Zvezda, kao naši najbolji klubovi, treba da igraju Evroligu, to je odmah motivacija svim mladim igračima da ostaju ovde jer imaju dva evroligaša, ali košarkaška liga Srbije mora da se menja. Tu nema nikakve dileme.
Ah ta Katalunja
U inostranstvu je najduže živeo u Nemačkoj i Španiji, pa odatle, veli, nosi najlepše uspomene.
- Berlin je jedan od najlepših gradova, multi-kulti grad. U to vreme sam mislio da ću čitav život da ostanem u njemu. A i cela porodica mi je u Nemačkoj, sin, ćerka, unuci, rođeni brat. Međutim, kad sam završio putešestvije s nemačkom reprezentacijom i Albom, imao sam potrebu da budem trener negde drugde, da upoznam drugačiju kulturu. Otišao sam u Barselonu i zaljubio se. Naravno, u Barselonu nije teško da se zaljubiš. Imao sam sreću da sam i jednu sezonu bio trener Đirone, ta Katalunja... Fantastično vreme, klima, gore Pirineji, tu more, to je sigurno najlepši deo Evrope.
Alo!/Marko Metlaš
Kako da se menja?
- I ljudi koji danas vode ligu Srbije su svesni da napretka i lige i košarke u zemlji bez uspostavljanja adekvatnog i primenljivog sistema takmičenja neće biti. A neće biti ni medalja. Na tome moramo da radimo. Kad se završi februarski prozor kvalifikacija imaćemo više vremena da se posvetimo tome, da razgovaramo s trenerima, ljudima iz klubova, saveza, lige... Ne možemo da sedimo i pričamo da će nam biti lakše kad se FIBA i EKA budu dogovorili. Naravno da bi za nas bilo najbolje da srpski klubovi dobiju šansu da igraju evropske kupove, jer bez učešća u Evropi napretka nema, ali sistem takmičenja na nivou Srbije mora da se menja.
Fali mi Minhen
Posle Berlina, nakratko Kelna, sad je Minhen nemačka destinacija 72-godišnjeg Piroćanca.
Alo!/Marko Metlaš
Imate strašnu energiju iako ste najstariji selektor u evropskoj košarci?
- To nije bitno, starost nije u godinama. Mi smo tek na početku olimpijskog ciklusa, znači tek treba da se kvalifikujemo za Pariz. A da bismo se kvalifikovali, moramo da imamo reprezentaciju onakvu kakvu narod želi. Moramo da uredimo košarku, da uredimo sistem takmičenja. Koliko stranaca, koliko mladih igrača, koliko klubova, i tako dalje. Ne bude li se uredio sistem takmičenja i ne bude li primenljiv, ne možemo da očekujemo zlata. U sportu nema prečice do uspeha. Pazi, može to da se desi, ali se retko dešava. Ajmo sada da se okupimo, da nam bude lepo, pa da iz zadovoljstva, nepripremljeni, odemo na prvenstvo i pobedimo. To niko nije uradio. Put do uspeha zahteva ogromno razumevanje i spremnost ljudi koji su zaduženi za košarku u Srbiji da razmišljaju da moraju da ostave nešto iza sebe, a ne samo da gledaju da danas pobede i da komšiji crkne krava. Ne, treba razmišljati ovako: Želim da moja ekipa pobedi, da bude najbolja, ali ne želim da se petljam šta je u drugom dvorištu, neka oni rade svoj posao, a da svi zajedno napravimo sistem takmičenja koji će svima biti od pomoći.
Novosađanin iz Novosadske
Kolega Milan Paunović je svojevremeno zapisao na stranicama legendarnog lista „Sport“ da je fudbal izgubio golmana a košarka dobila Svetislava Pešića.
- Znam za to. Živeli smo u istoj ulici u Pirotu, Novosadskoj. Rođen sam u Novom Sadu, a kad sam imao četiri-pet godina roditelji su došli u Pirot, otac je Piroćanac. I za čudo, eto, živeli smo u Novosadskoj. Mala ulica u centru grada, ne možeš da je nađeš, što je dobro jer smo se tamo, nekako ušuškani, po ceo dan bavili sportom. Naravno, svi smo igrali fudbal, bio je najpopularniji, a i mogao je da se igra napolju. Stric iz Beograda mi je doneo badminton, to mi je bio prvi individualni sport napolju, a unutra, u dvorani, mogli smo da treniramo stoni tenis. Voleo sam stoni tenis, bio sam i uspešan. Osvojio sam pionirsko prvenstvo Srbije na turniru u Nišu. I dan-danas, kad smo na pripremama, svi igraju stoni tenis, a ja onda uzmem reket i poderem ih za čas. I doviđenja!
Na sreću, otišao je iz stonog tenisa i iz fudbala, u kojem je bio golman.
- Svi smo u ta vremena igrali sve. Rukomet je, na primer, bio mnogo popularniji nego košarka. Igrao sam rukomet za reprezentaciju škole. I onda me je video Zvonimir Minčić, veliki košarkaški entuzijasta, stvaralac košarke u Pirotu, pozvao me je i ubedio da je košarka za mene pravi sport. Kad ubaciš prvu loptu u koš, to te zarazi. Košarka se otad do dana današnjeg nije promenila u osnovi, cilj je da daš koš.
Alo!/Marko Metlaš
Jedan ste iz plejade naših trenera, uz Aleksandra Nikolića, Dušana Ivkovića i Željka Obradovića, koji imaju i evropsko i svetsko zlato. Da li će u Parizu 2024. biti možda i olimpijsko, kao kruna vaše karijere?
- Do tada ko živ, ko mrtav.
A mi i dalje, što bi rekli njegovi Piroćanci, nemamo si drugu rabotu... Brojimo godine od poslednjeg zlata. Iliti do vraćanja bilborda: Dobro došli u zemlju šampiona!
BONUS VIDEO:
Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Sport
Komentari (0)