FILM UZ KOJI JE SRBIJA PLAKALA Fenomen košarke u našoj zemlji i reči Nebojše Glogovca koje su inspiracija mnogima

Jedan od filmova koji je možda i najverodostojnije opisao duh srpskog naroda je ostvarenje Ljubiše Samardžića "Nebeska udica".

NATO je bomardovanje Srbije započeo 24.3.1999. godine. Čak 78 dana trajalo je granatiranje. Neposredno po završetku agresije snimljen je antologijski film sa Nebojšom Glogovcem u glavnoj ulozi koji je tumačio lik Kaje. 

Zbog loše ekonomske situacije cela ekipa je morala da se pomiri sa tim da možda neće dobiti ni dinara. Međutim, želja glumaca da na velikom platnu dočaraju pobednički duh naroda, koji je preživeo strahote, bila je jača od novca. 

Tako su svi bez razmišljanja prihvatili posao za koji nisu znali da li će ikad biti plaćen. Ljubiši je ovaj posao došao kao terapija, jer mu je sin bio teško bolestan.

Foto: Youtube/Printscreen

 

Novac su glumci dobili tek nakon premijere. Morali su da budu strpljivi. Imali su saradnju i koprodukciju sa inostranstvom, pa je cela ekipa na kraju dobila ono što je zaslužila.

"Nebeska udica" je bila nominovana za "Zlatnog medvedeva" u Berlinu, a dobila prvu nagradu na festivalima u Milanu i Palm Springsu. Film je čak bio jugoslovenski kandidat za Oskara, za najbolji film van engleskog govornog područja za 2000. godinu.

Padaju bombe, a Srbi "pikaju" basket. Šale se na svoj i račun agresora. Trude se da žive normalno. Prisutne su uobičajene porodične prepirke. Dolazi do svađa "opasnih momaka" sa drugom ekipom iz kraja zbog terena i devojke, a onda padne pomirenje uz basket 3 na 3, nakon čega se sve zalije pivom i "kafom od vode koja miriše na cevi". 

Komšiluk se sjati u sklonište, gledaju se utakmice, puši "pljuga". Hrabri momci smiruju uplašene devojke koje dobijaju napade panike.

U košarci vide utehu, traže spas. Kaja, glavni lik, najbolji košarkaš u kraju sa nepogrešivim horogom i neko zbog kog je čak i "Sale Đorđević grejao klupu" u reprezentaciji, ima sina Jovana koji je prestao da govori kada je otpočelo bomardovanje.

Kao pravi otac, čini sve samo da oraspoloži sina, da mu ulepša užasne dane. Trudi se da sačuva porodicu i brak sa Tijanom čiji lik tumači Ana Sofrenović, premda oboje znaju da bi za malog Jovana najbolje bilo da odrasta negde drugde. Prepirke su gotovo neizbežne, a i Milena Dravić koja igra Kajinu majku, primorana je da ponekad slaže, pa tako sinu poručuje da se Sale Đorđević raspitivao za njega i da ga pozdravlja, ne bi li prekinula svađu i promenila temu.

Kaja jednog dana dolazi na ideju da popravi košarkašku halu u kojoj su pre bombardovanja igrali. Mada je ideja prihvaćena kao suluda u takva vremena, nikome od mladića iz kraja nije stalo da celo leto provedu po skloništima. I sva omladina, pa i stariji svet, roditelji i drugi posmatrači dešvanja koje se odigravaju na ulicama, kao i suparnička ulična banda bivaju privučeni idejom o popravci hale i terena za košarku.

Čak je i Tijana bila oduševljena, ali su joj potrebnija mnogo veća čuda da bi ostala.

- Pa, šta da radim treniraću za veća čuda - odgovorio joj Glogovac.

Jovan ne želi da napusti rodni grad, oca i baku, te se krije ispod stola.

- Sine, ajde nemoj da se kriješ. Znaš ti kako se postaje pravi šampion? Tako što izađeš na teren kada je najteže i pobediš - ubedio je Kaja sina da pođe sa majkom, a ta rečenica inspiracija je mnogima, ne samo sportistima. 

Kaja je kasnije te večeri poginuo, nije želeo da ode u sklonište, već je ostao na terenu. Malom Jovanu ostala je košarkaška lopta na kojoj je pisalo "Jovan šampion" i dres sa brojem sedam, kao jedine uspomene na oca. Sa majkom je otišao u Italiju i progovorio na italijanskom, ali svoj jezik nije zaboravio. 

Košarka je i tada srpskom narodu pomogla da opstane. Kroz košarku Srbi pokazuju timski duh, slogu, dovitljivost kojom pobeđuju protivnika, ali i onaj čuveni inat koji drugi nikada neće moći da shvate.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI