GDE NAM JE NESTAO PATRIOTIZAM? Srbija, zemlja košarke koja to (više) nije

Novo okupljanje reprezentacije, stara priča - opet se više govori o onima kojih nema, nego o igračima koji će predstavljati državu na velikom takmičenju.

Kada je selektor Svetislav Pešić saopštio spisak košarkaša na koje računa za Svetsko prvenstvo, tema broj jedan postao je izostanak Nikole Jokića. I ne samo njegov, već i "ne" Vasilija Micića, Nikole Kalinića. Tužan je i način na koji je Miloš Teodosić završio reprezentativnu karijeru.

Momci koji su se odazvali Pešićevom pozivu svakako da zaslužuju ogromnu podršku. I dok neki ističu kako treba više o njima da se priča, možda je ipak baš sada pravi trenutak da se postavi pitanje kud plovi srpska košarka?

Vreme je da se problemi ne guraju više pod tepih, nego da se pogleda istini u oči. Sve i da "orlovi" predvođeni Bogdanom Bogdanovićem postavu prvaci sveta, anomalije srpske košarke neće nestati. Što bi rekao Pešić, ne promeni li se nešto, smejaće nam se i oni levo od nas prema Italiji.

Srbija (više) nije zemlja košarke

Srbija je poslednje zlato u košarci osvojila sada već daleke 2002. godine na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, kada je selektor takođe bio Kari Pešić. Dakle, više od dve decenije Srbija nije bila šampion!

Koliko god voleli da kažemo kako smo zemlja košarke, vreme je da prestanemo da živimo u zabludi. Od stare slave se ne živi. Srbija je bila zemlja košarke, možda će nekada opet biti, ali to sada nije.

Druge reprezentacije nas se više ne plaše i nema unapred dobijenih utakmica kao što je to ranije bio slučaj.

Problemi su brojni i što je najgore od svega, ne rešavaju se. Niko da preuzme odgovornost, počevši od predsednika Košarkaškog saveza Srbije Predraga Danilovića, direktora reprezentacije Dragana Tarlaća, selektora Svetislava Pešića...

FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC/bs

 

Do pre samo nekoliko godina podrazumevalo se da se mlađe selekcije sa takmičenja vrate sa medaljom, dilema je bila samo kog sjaja će biti odličje. Setimo se kada je mlada reprezentacija Srbije 2007. godine u finalu Svetskog prvenstva pobedila Sjedinjene Američke Države.

Za Srbiju su nastupali: Mladen Jeremić, Stefan Marković, Milan Mačvan, Boban Marjanović, Miroslav Raduljica, Stefan Stojačić, Slaven Čupković, Marko Čakarević, Marko Kešelj, Petar Despotović, Dušan Katnić i Aleksandar Radulović.

Trener je bio Miroslav Muta Nikolić.

Za SAD igrali su: Tejdžuan Porter, Stef Kari, Džoni Flin, Patrik Beverli, Met Buldin, Dejvid Lajti, Donte Grin, Rejmar Morgan, Dion Tompson, Dejmian Holis, Majkl Bizli i Diandre Džordan.

A, danas? Danas ne samo da su medalje retkost, nego se uspehom smatra kada se ne ispadne u B diviziju. Prošle godine mlada reprezentacija učestvovala je na Evropskom prvenstvu B divizije i uspela da izbori povratak u elitu.

Košarkaški centri poput Čačka, Niša, Novog Sada gotovo da su na izdisaju. Ne može i ne sme da nam se košarka svede na Beograd, odnosno na Partizan i Crvenu zvezdu koji su odavno prestali da stvaraju buduće reprezentativce. U trci za što boljim rezultatima, večiti rivali kupuju strance, već izgrađene igrače...

Gde nam je nestao patriotizam? 

Uprkos brojnim problemima sa kojima se suočava srpska košarka i dalje imamo sjajne igrače. Međutim, nikako da na okupu vidimo srpski "drim tim". I uglavnom nisu povrede glavni razlog, već izostanak želje da se igra za reprezentaciju.

Moguće da su pojedini kivni na sve ono što se dešava u savezu, da su razočarani, nezadovoljni.

Neumesne su priče kako je Aleksandar Vučić kriv zato što pojedini neće da nastupaju za reprezentaciju. Ne igra se ni za Vučića, niti za nekog iz opozicije. Političari budu tu i prođu, ali Srbija ostaje. Igra se za državu, a ne za državnika. U istoriju ulazi ime novog šampiona, malo koga će zanimati ko je tada bio predsednik prvaka Evrope i sveta.

KSS

 

Zar su Dražen Dalipagić, Zoran Slavnić, Dragan Kićanović, Dejan Bodiroga, Vlade Divac, Peđa Stojaković, Predrag Danilović, Aleksandar Đorđević razmišljali da li da igraju za nacionalni tim u zavisnosti od toga ko je na čelu države?

Ima i onih koji napominju kako je Pešića pregazilo vreme, da su mu metode zastarele. Sve i da je to istina, on ne sme da bude razlog da se odbije njegov poziv. Isti taj Pešić je prolazan, ali rezultat ostaje.  

Nema te MVP nagrade koja je vrednija od zlata sa Srbijom. Ljudi u ovoj zemlji vole košarku, "pale" se na nju. Uz dužno poštovanje prema Novaku Đokoviću, najvećem sportisti svih vremena sa ovih prostora, nema tog grend slema koji je našem čoveku preči od intoniranja himne na kraju takmičenja. Kapa dole odbojkašima, vaterpolistima, atletičarima, ali nijedna medalja ne obraduje Srbe kao ona koju osvoje košarkaši.

I dan danas se prepričavaju potezi, trojke za pobedu, zakucavanja Bodiroge, Danilovića, Paspalja, Đorđevića koji su izveli u dresu reprezentacije, dok se mnoge manje priča o individualnim priznanjima i klpuskim uspesima. 

Nekada se nije postavljalo pitanje igranja za reprezentaciju. Čak i kada naš tim nije bio najkvalitetniji, odlikovao ga je kult reprezentacije koji bi nadomestio nedostatke i koji bi nam doneo zlatnu medalju. 

Kult reprezentacije kog danas više nema. Patriotizam se negde izgubio. Izgleda da su ga sujeta i ego savladali.

Koliko je Nikola Jokić obradovao naciju kada je sa Denverom osvojio NBA prsten, toliko je sada razočarao. O njegovim igračkim kvalitetima izlišno je pričati, ali ako na jednom takmičenju igra za reprezentaciju, a onda naredna tri propusti i ako svaki put neko mora da ga moli da obuče nacionalni dres, jasno je da mu igranje za Srbiju nije prioritet i da više uživa na hipodromu nego u druženju sa saigračima iz reprezentacije.

AP/Jack Dempsey

 

Sve i da nije fizički i mentalno na 100%, kako je rekao, samo njegovo prisustvo na Mundobasketu mnogo bi značilo i druge ekipe bi nas drugačije gledale.

Titule sa Denverom i MVP priznanja Srbiju neće obradovati kao uspeh sa reprezentacijom. Zakucavanje u lice Lebronu Džejmsu, trojka preko Stefa Karija za pobedu, pas bez gledanja preko celog terena izazvaće divljenje, izmamiti uzdahe, ali neće doneti radost i osećaj ponosa, kao fora koju je Bodiroga "prodao" Karmelu Entoniju, kao kucanje Danilovića preko Arvidasa Sabonisa ili trojka Saše Đorđevića.

Jokić nije jedini, ali njegov izostanak najviše boli, jer je trenutno najbolji košarkaš na svetu i sve njegove čarolije sa loptom imale bi veću draž u dresu Srbije nego u dresu Nagetsa.

Što je najgore od svega, ono što je do pre deset godina bilo nepojmljivo, danas je trend. Nekako je postalo normalno da se ne igra za reprezentaciju. 

Negde se patriotizam izgubio. Ne budemo li ga našli uskoro, propast srpske košarke je neminovna.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI