Čanak: Naježim kad se setim prvog meča bez Harisa
Bilo je to 21. decembra 2000. na utakmici protiv Bajera, a prvo poluvreme u hali je vladao muk. Posle prvog koša u nastavku odjednom je zagrmelo "Haris Brkić"
KK Partizan
Prošlo je punih 17 godina od trenutka kad je, pod i dalje nerazjašnjenim okolnostima, ubijen košarkaš Partizana Haris Brkić, a njegov tadašnji saigrač, sada aktuelni trener crno-belih Nenad Čanak priseća se kako je bilo odigrati prvu utakmicu bez njega.
Dogodilo se to 21. decembra 2000. u okviru tadašnje Suprolige, kad je u "Pionir" stigao Bajer Leverkuzen, a ta utakmica je po svemu bila specifična. Sticajem okolnosti, Partizan je prošle godine baš na taj dan imao promociju kalendara, pa su uspomene bile još jače.
Neprepoznatljiv sam na "guglu"
Kad na "guglu" ukucate Nenad Čanak, najpre se pojavi vaš imenjak i prezimenjak političar, pa tek onda vi. Smeta li vam to?
- Ma, ne, navikao sam. Sin i ja se smejemo tome. Ne ukucavam ja svoje ime, nego on i među prvih 100 ponuđenih rezultata nema nijedna moja slika. Treba da se ukuca dodatna reč „košarkaš“ i onda se pojavim ja. Nama je to zabavno - kaže Čanak.
Pamtite li tu utakmicu od pre 17 godina?
- Uf, pamtim svaki momenat. To je bila potpuno drugačija utakmica od bilo koje u mojoj karijeri. Dvorana je bila prepuna, a tokom celog prvog poluvremena nije se čulo ništa. Osim uvodnog aplauza na početku, sve vreme je vladao muk. Čula se samo škripa patika i udaranje lopte o parket - priseća se Čanak u razgovoru za "Alo! Sprint".
A u drugom pluvremenu?
- Odmah posle prvog poena sve je počelo da grmi. Cela dvorana je zapevala: „Haris Brkić“. Neverovatan osećaj, evo i sad se naježim kada se setim toga. Pobedili smo, mislim, sa oko deset poena razlike. Zaista neverovatan osećaj.
Kako je bilo vama na terenu?
- Ne mogu da kažem da nas je radio adrenalin, već se radilo o nečem drugom. Haris je bio neverovatan momak, svi smo ga voleli. Bilo je tu i igrača poput Miće Berića, koji se ceo život družio s njim. To je bez dileme najemotivnija utakmica u mom životu. Zauvek ću je pamtiti.
Emotivan je bio i odlazak iz rodnog Zagreba?
- Tamo sam završio prvi razred srednje škole i onda sam došao u Srbiju, a vrlo brzo i ostatak porodice. Procenili smo da je to najbolje i jedino ispravno rešenje. Znate, ja sam bio mali, nisam znao mnogo toga, družio sam se s navijačima Partizana i Crvene zvezde tamo, nemajući predstavu šta znače te podele. A onda je došlo zlo vreme.
I onda iz Spartaka u Partizan, prvo kao igrač, a sada i kao trener?
- Namestilo se tako da oba puta u klub za koji navijam od rođenja dođem iz Subotice. Ovo je klub kojem sam znao da pripadam čitav život. I kao navijač, i kao igrač, i sada kao trener. Dobio sam priliku da radim i daću sve od sebe da je iskoristim.
Vidimo se na Plzenu
Sve ste iznenadili kad ste se pojavili ispred stadiona pred duel protiv Mladosti kad je Humska bila zaključana?
- Zašto? Svi znaju da sam veliki partizanovac. Fudbalere je trebalo podržati u borbi za titulu. Planiram da idem i na Plzen - kaže Čanak.
Šta ste postavili sebi kao osnovni cilj?
- Nisam neko ko postavlja dugoročne ciljeve. Želim da posle svakog treninga svi budemo još bolji, da napredujemo i vratimo Partizan tamo gde pripada. Dugo nismo osvojili trofej, pa se Kup spominje kao najlakši put do ostvaranja tog cilja. Ne treba se zavaravati da će biti lako. Ipak, na tom turniru će igrati najbolje srpske ekipe - zaključio je Nenad Čanak, trener košarkaša Partizana, u razgovoru za "Alo! Sprint".