Plakalo mi se što i ja nisam dobio medalju

U otvorenom razgovoru za “Alo!”, kralj selfija, kako ga neki zovu, objašnjava da je sport njegov život - zato, i kad pokrene neku drugu temu, na kraju se vrati na loptu i košarku.

Šaljivdžija ste, ne postoji osoba kojoj ne možete staviti osmeh na lice. Postoji li i ona druga strana, kada ste tužni, ravnodušni?

- Uh, postoji naravno, krijem suze i krio sam ih na Olimpijadi u Riju. Emotivan sam mnogo, nije mi teško da zaplačem. Prek sam takođe, ali pravičan.

Ko je od igrača na Olimpijskim igrama osetio i tu vašu preku stranu?

- Niko, zato što sam ja drugi trener, pa ih nisam ribao. Možda bi drugačije bilo da sam selektor. Mada, ne mogu da grešim dušu, svi su se lepo ponašali. Kad god sam bio prvi trener neke selekcije, znao se red - nema gledanja u telefon dok se ruča, svuda idemo zajedno i zajedno se vraćamo. Razdvajanja nema i dok poslednji ne završi sa jelom, niko ne ustaje.

Pomenuli ste da ste krili suze na Igrama u Riju. Kada tačno?

- Kao dete svako mašta o tome da se popne na pobedničko postolje. Sad u Riju bio sam jako tužan zato što mi treneri nismo dobili medalje. To me boli. Mada bi trebalo da budem srećan. Kad se popneš na binu, to nešto znači, to su te emocije, ceo svet i cela Srbija te vidi. Nije to moj kompleks, jednostavno je to nešto što želiš i o čemu maštaš. Ali kada se sve to završi, opet si na nuli.

Medalja je osvojena, sada kreće sve ispočetka uoči nekog narednog takmičenja. Da li ste uvek smatrali da je Aleksandar Đorđević pravi čovek za mesto selektora?

- Nije taj posao samo med i mleko kao što se to možda čini navijačima, gledaocima... Emotivan sam kad nas neko vređa na nekom takmičenju jer smo izgubili jednu-dve utakmice. To je narušavanje atmosfere i nikad nisam razumeo takve ljude. Napadali su Saleta dok još ništa nije bilo izgubljeno, a bili smo i drugi na svetu i četvrti u Evropi, što nije neuspeh. Njemu treba dati još 10 godina da radi u reprezentaciji jer je mlad stručnjak, ima ime i već je vrhunski trener. Zadužio je ovu zemlju onim trojkama kao igrač i dokazao da nije tačno da vrhunski igrači ne mogu da budu vrhunski treneri.

Stefan Marković se oprostio od reprezentacije, ali u njoj ne bi ni bio da nije bilo vas...

- Poznajem ga od kada je imao 11 godina, posle sam ga i trenirao, postavljao za kapitena starijim igračima. Nekada mi je terao i suze na oči. Ima jak karakter, igra ratnički, daje maksimum i kida se za tim. Bilo mi ga je nekad žao i pođu mi suze jer i drugi nisu takvi.

Na koju god stranu krenuli, dođete do košarke. Čime bi se Muta Nikolić bavio da nije u sportu?

- Ne znam. Ceo život sam u sportu i, da budem iskren, zaglupeo sam se za druge stvari. Ja sad ne bih mogao ništa drugo da radim, ali barem radim ono što volim. Ceo dan i noć pričam o košarci i sportu uopšte. Ništa me drugo nije ni interesovalo.

Kažete da volite sport. Zašto baš košarka?

- Ja sam bio talentovan za sve sportove. Igrao sam rukomet, fudbal, stoni tenis… Rukomet sam najviše igrao, ali sam onda povredio rame i otišao sam na košarku jer tamo nema tuča kao u rukometu. Tu sam sa 14-15 godina počeo da zarađujem neki novac, taman da ne tražim od roditelja za užinu i slično. I to me je privuklo, povratka na rukomet nije bilo jer tu nisam dobijao novac. Osećao sam se mnogo važan, može se reći da sam u košarku došao zbog novca.

Da li ste postavili sebi rok i odredili kada idete u penziju?

- Ne! Želim da budem u sportu dok sam živ. Igrao sam košarku 21 godinu, 25 godina sam trener, naigrao sam se i ne žalim ni za čim. Ne možemo svi da budemo reprezentativci. Mnogo sam doprineo srpskoj košarci i znači mi baš kad me neki igrač pohvali, kao sada Nikola Jokić što mi je rekao da sam veliki stručnjak.

Reklo bi se da imate više drugarski nego autoritativni odnos prema igračima...

- Moguće da sam grešio u odnosima sa igračima. Uvek sam hteo da budem i drug i trener. Bolje da sam došao sa tašnom i bio malo nadmen i ozbiljan. Ali ja nisam taj tip i takvog karaktera, uvek sam prema igračima do kraja iskren i otvoren. Nisam ni diplomata. Ni ja nikada nisam voleo da mi naređuju. Da sam podvio rep pred nekima, možda bih sada bio još veći trener i ko zna gde bih sve radio.

Pobeđivali ste, gubili... Koji vam je najteži trenutak u karijeri?

- Jedan od najtežih trenutaka mi je bilo gašenje mog kragujevačkog kluba Radničkog. Bili smo na jednu loptu od Evrolige i tad mi je bilo teško. Krivo mi je što se košarka u provinciji gasi. Evo primera: samo Sale Đorđević i Moka Slavnić su iz Beograda, svi ostali vrhunski igrači su iz unutrašnjosti. Ta deca iz manjih gradova bolje igraju i više se bore, jer kad si gladan, onda izgaraš. Tamo škole košarke treba da se prave, gde je teško, ta deca vole da igraju i da se pokažu, ali nemaju gde. To je velika tuga.