Vratiću se jači!

Bliži se kraj najtežeg perioda u životu srpskog košarkaša Stefana Pena. Jedan od aduta berlinske Albe trebalo bi početkom godine da se pojavi u ekipi posle perioda lečenja i rehabilitacije.

- Najpre su rekli tri, pa šest, devet da bi se na kraju sve svelo na godinu dana pauze - uz osmeh za „Alo!“ konstatuje Peno, koji je u mlađim kategorijama bio jedan od najperspektivnijih evropskih košarkaša.

- Uobičajena utakmica protiv Bajrota u Berlinu. Skočio sam i već tada osetio da je nešto puklo. Pri doskoku na levu nogu bol se produbio i samo sam se stropoštao na parket. Čašica je bila iza kolena! Izneli su me na nosilima, a bio sam na dobrom putu da opravdam reputaciju.

Prelom hrskavice nije tako čest u sportu, ali Pena je zadesila baš ta nedaća.

- Klupski lekar Moravski odmah je rekao da samo upornost i optimizam mogu da me vrate na teren. Od prvog dana lečenja bio sam svestan da je preda mnom neizvestan period, ali da nikako ne smem da se predam i padnem u apatiju. Uz pomoć porodice, verenice, kluba, prijatelja… prionuo sam na posao i ,hvala bogu, bliži se povratak na teren. Ne osećam strah mada tek treba da vežbam duel igru.

Peno je imao samo 14 godina kada je stigao poziv Barselone, a ona ne zove dva puta.

- Bio sam učenik sedmog razreda i maštao sam o ekskurzijama, maturi… Posavetovao sam se sa roditeljima, prelomili smo i preselili se u Kataloniju. Sestra je ostala samo dva meseca! Kasnije sam se osamostalio sa nekoliko igrača u stanu i igrao za Barsine kategorije. Bilo nas je nekoliko a Balkana, družili smo se i sa fudbalerkom Jelenom Čanković koja je igrala za Barsu.

Povremeno je igrao što nije zadovoljavalo njegove apetite.

- Tokom 2017. pojavila se Alba kao sjajna opcija. Predivan, kosmopolitski grad, ambiciozan klub i pre svega trener Aito Reneses sa kojim sam oduvek želeo da sarađujem. Odgovaralo mi je što je Španac, kao i njegovi pomoćnici, sportski direktor, tako da mi nije trebalo vreme da se priviknem na stil rada. Bile su i opcije o povratku u Barselonu, ali sada sam Albin igrač fokusiran isključivo na povratak na teren.

„Albatrosi“ su klub sa najvećom navijačkom bazom u Nemačkoj. Trofejna sala je puna, ali uvek može više, bolje…

- Alba je institucija i metropola kao Berlin te zaslužuje da ima takvog giganta. Po mom dolasku, projekcija je bila da se iz godine u godinu napreduje, a mi smo odmah krenuli sa uspesima i u trećoj sezoni zaigrali u Evroligi. Nedostaje nam iskustvo, potcenjujemo svoje mogućnosti, problem su nam i povrede i zbog toga gubimo pojedine utakmice, ali ne sa velikom razlikom. Nadam se da će mojim povratkom biti bolje, ne što se tiče koševa već organizacije igre.

Alba je sudbinski vezana za Srbe?

- Najdublji trag ostavio je Saša Obradović, odličan je bio Pešić, svi pamte Luku Pavićevića. Za razliku od španskih stručnjaka koje karakteriše mir i strpljenje naši rade sa više žara i na startu sam osetio da su mnogi igrači navikli na takav pristup. Nemci su predani i rade ono što im se kaže, najbolje što mogu.

Stefan ne krije da ga bole pojedini porazi Partizana, a da li vodi aktivan život van sporta?

- Nemam puno vremena. Dok sam se oporavljao, bilo ga je, ali se sve svodi na gledanje filmova i povremeno igranje plejstejšna. Naročito sa Markom Grujićem, koga znam još iz Beograda. Igramo isključivo NBA i moram priznati da je uspešniji. Redovan je na utakmicama Albe dok je gledam Hertu samo kada je lepo vreme - smeškajući se kaže za „Alo!“ Peno.

Da li ste u kontaktu sa drugovima iz osnovne škole, saigračima iz mlađih kategorija?

- Najpre, sa majčine strane imam dosta rodbine, ali u Južnoj Americi nisam bio od druge godine. Beogradske veze su neraskidive. Sve će vam biti jasno ako kažem da mi je iz tog perioda značajnije druženje i doživljaji od svih medalja! Tada sam stekao i najboljeg prijatelja Stefana Lazarevića koji se vratio na teren u dresu FMP posle dve godine pauze zbog povrede ukrštenih ligamenata.