Votka, Putin, politika i jedna strast - fudbal!
Navijači iz Australije, Kine, Japana i Argentine osam dana putovali kroz bespuća Sibira da bi stigli na Mondijal
Profimedia
Sećam se, ima tome jedno 15 godina - mi, deca, završili smo srednju školu, čekamo da krenemo na faks i planiramo gde ćemo i kako da provedemo najduži raspust u istoriji školovanja. Bilo je tu raznih predloga i sugestija, manje-više standardnih odlazaka na more, planinu ili možda u neki veliki evropski grad, ali jedna drugarica reče: „Planiram put Transsibirskom železnicom“. Mi svi u čudu.
- Čekaj, bre, znaš li ti koliko to košta i koliko se putuje - upitasmo je začuđeno, a ona nam reče najjači odgovor na svetu:
- Šta me košta da planiram? To je bar besplatno.
I tako, od tada, na svaki pomen Transsibirske železnice, ja se setim nje i mnogo mi je smešno.
Ni slutio nisam da ću, evo, deceniju i po kasnije, pisati o toj istoj železnici, i to u sklopu priče o Svetskom prvenstvu u fudbalu. Na moju veliku žalost, niti sam na Mondijalu, niti sam ja putovao Transsibirskom železnicom, ali sam na internetu našao sjajnu reportažu o navijačima iz Australije, Japana, Kine i Kanade, koji su na ovaj način odlučili da otputuju u Rusiju.
Vremenske zone ubijaju
Tokom osmodnevnog putovanja, američki reporter je zabeležio vrlo zanimljivu situaciju. Neko od putnika je trebalo da dobije platu, ali novac nikako nije stizao na njegov račun. Uspaničio se i sve vreme bio vidno nervozan, a onda u jednom trenutku počeo da viče po hodniku: - Plataaa. Dobio sam platu…. Nisu me pokrali! Šta je posredi? Naravno, vremenska razlika od desetak sati između njegove zemlje i trenutne lokacije voza.
Možda neko ne zna, pa da vas podsetim, reč je o trećoj najdužoj železničkoj pruzi na svetu, posle onih koje spajaju Moskvu i Pjongjang, odnosno Vladivostok i Donjeck. Dugačka je 9.288 kilometara i prostire se kroz osam vremenskih zona, a putovanje traje punih sedam dana i od Vladivostoka do Moskve se putuje kroz bespuće Sibira, po čemu je, logično je valjda, i dobila ime.
Novinar jednog američkog lista putovao je ovom železnicom i usput postavljao razna pitanja saputnicima, od kojih neki u Rusiju idu na SP, a drugi su tu jer ih je naterala neka druga životna okolnost. A Amerikanac kao Amerikanac - za tih nešto malo manje od 200 sati putovanja ne bi mogao a da ne postavi pitanje o predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. Povela se tako priča o njegovom statusu u Rusiji, a onda se u celu priču uključila penzionerka Svetlana, koja je Australijanca Nikolasa Hjustona pitala:
- Da li biste voleli da predsednik Australije bude Vladimir Putin?
Kad je advokat iz Kanbere odgovorio odrečno i to pravdao činjenicom da je ruski predsednik ugušio demokratiju, Svetlana je bila oštra:
- Ne bih se baš složila s vama. Demokratija u Rusiji je na vrlo visokom nivou. Ruski narod ima slobodu da kaže šta hoće, da radi šta mu je volja, da putuje gde želi i mi smo vrlo slobodni.
Argentinci nigde bez lopte
Tokom osmodnevnog putovanja voz dva puta u toku 24 sata staje dovoljno dugo da putnici mogu da izađu i malo promene ambijent, a Argentinci koji su bili u vozu su poneli fudbalsku loptu. Tako su na stanici Krasnojarsk počeli da se dobacuju, dok su ih policajci čudno gledali. Ali im je barem bilo kristalno jasno gde idu.
Složio se s tim i momak po imenu Jevgenij, koji, kao ni svoja sunarodnica nije želeo da kaže prezime, ali daleko od toga da nema neku zamerku.
- Mene baš briga za fudbal i za Svetsko prvenstvo. Ne mogu da verujem da su toliko para potrošili na to, a mogli su da daju taj novac penzionerima, profesorima ili radnicima. Ne mogu to da shvatim.
Kad je već bilo priče o Putinu, neko od prisutnih je ispričao vic, kome se nisu baš mnogi nasmejali.
- Dođu saradnici kod Putina i kažu mu: „Imamo jednu dobru i jednu lošu vest za vas. Dobra je da ste izabrani za predsednika, a druga da niko nije glasao za vas“.
Tu se otprilike završava politički deo ove priče. Osim možda ispovesti mladog Nika Skinera iz Australije, koji nije imao dovoljno snage da objašnjava majci kao je u Rusiji bezbedno, pa joj nije ni rekao gde ide.
- Nisam želeo da joj kažem da idem u Rusiju. Znam da bi se uplašila i rekla mi da je tamo opasno, pa sam odlučio da prećutim. Da ne brine.
Koliko propaganda o „strašnom Putinu“ i terorističke pretnje nisu upele da uplaše navijače širom sveta, američki reporter ilustruje podatkom da je za ovaj SP prodato 2,4 miliona ulaznica stranim navijačima. Među njima čak 90.000 iz Sjedinjenih Američkih Država, koje se čak nisu ni plasirale na Mondijal.
- Vidite, ukoliko pokušavate da se predstavite kao neko ko je moralan i zato bojkotujete Rusiju i SP, onda ne znam da li postoji mesto na svetu gde biste mogli da putujete. Možda Novi Zeland ili Kanada - u jednoj rečenici je zapušio usta svim kritičarima Danijel Fučer, trgovački putnik iz Australije.
Među putnicima ovog ludačkog voza našao se i četrdesetogodišnji Japanac Kensuke Utsumi, kome je ovo peti Mondijal na koji ide. Sve je počeo kad je kao mali gledao video-kasete s Mondijala iz Meksika 1986. koje je snimao njegov otac i on se zaljubio. Kad je 2002. njegova zemlja zajedno s Južnom Korejom bila domaćin, Utsume je dao otkaz na poslu i posvetio se fudbalu. Čak kaže da se jasno seća kako ga je jedna devojka, koju on naziva „anđeo“, pitala da joj pokaže put do stadiona, a onda mu dala kartu viška za meč Belgije i Brazila.
- Umem da kažem na ruskom „ja volim fudbal“ i „ja ne volim votku“ - očigledno se Utsume nije baš najbolje proveo kad ju je pio poslednji put.
S druge strane, kineski državljanin Van Gang ima suprotno mišljenje o ovom ruskom nacionalnom piću.
- U Moskvu Rusiju putujem da gledam Nemačku, mada još nemam kartu. Valjda uspem da je pronađem. Inače, imam tri jaka razloga zašto volim Rusiju. To su književnost, arhitektura i kultura ispijanja alkohola. Mnogo puta do sada sam slušao o votki, pa ću valjda sada moći i da je probam - rekao je Gang.
I tako, reč po reč, priča po priča i prošlo je osam dana putovanja, pranja zuba na hodniku, improvizovanog tuširanja u toaletu i jednoličnih prizora kroz prozor. Stigli su u Rusiju i svako je nastavio svojim putem.