RUŽA KOJA NIJE PROCVETALA DO KRAJA Priča o bivšem najboljem igraču NBA, čoveku koga su kolena izdala kada je bilo najpotrebnije

Derik Martel Rouz. Sin Čikaga, čovek koji je bio Džordan posle Džordana u srcu navijača Bulsa, ali sreća je kratko trajala. Ipak, da krenemo od početka. Rouz je rođen u Čikagu, od majke Brende. Bio je najmlađi sin u porodici pored Dvejna, Redžija i Alana. Opasan kraj i slaba interakcija sa belcima doprineli su Derikovom odrastanju i kreiranju njegovog mentaliteta. On je odlučio da srednju školu pohađa u Ilinoisu, gde je stekao ogromnog prijatelja u vidu Erika Gordona, sa kojim je bio odličan tokom čitavog detinjstva. Kada je stiglo vreme izbora univerziteta njihov put se razišao. Aktuelni bek Hjustona odlučio je da ostane kod kuće, dok se Derik opredelio za Memfis. 

- Nikoga nisam imao tamo. Čak ni nekoga iz dalje rodbine. Išao bih sam i to me nije privuklo. Privukao me je trener. Trener Kalipari je bio jedini koji je došao u naš dom. Kola su se zaustavila, a iz njih je izašao belac. To je bilo poput pojave komete, u našem kraju u kome su živeli samo afroamerikanci - rekao je Rouz nakon izbora.

Njegovu koledž karijeru obeležio je susret protiv UCLA predvođenog Raselom Vestbrukom i Kevinom Lavom, kada ih je tada mlađani Rouz dotukao i ostavio bez finala. Njegove promene pravca iz punog trka bile su neka vrsta fikcije koju je teško ko mogao da razume. Bio je antigravitaciono čudo od deteta. Kada se odlučio na draft, bilo je jasno da će biti prvi zbor svih klubova, a priliku nije propustio rodni Čikago.

Bulsima je trebao lider, a gde ćete bolje od deteta grada punog talenta. ve je bilo spremno za spektakl i čitav grad je željno isčekivao dolazak “svog” deteta. Broj jedan je bio spreman. Trebamo li napominjati ko je osvojio titulu za rukija godine? Prosečno 16.8 poena, 6.3 asistencije i četiri skoka bili su dovoljni za hajp među navijačima Čikaga. Njegova zakucavanja i promene ritma dovodili su do ludila protivničke igrače, koji prosto nisu znali kako da ga čuvaju. U svojoj trećoj sezoni Rouz je svoju igru podigao na nivo više. Junajted centar je ponovo počeo da gori i Bulsi su bili najgledaniji tim lige. Nagrada za Rouza stigla je u vidu titule najboljeg igrača lige. Rouz je postao najmlađi igrač koji se okitio tom titulom, a ispod sebe je ostavio igrače poput Džejmsa, Brajanta, Durenta i drugih. Plej - of je krenuo, a Bulsi su u Deriku videli novog Džordana koji će im doneti dugo čekani trofej. Nakon što je razbio Indijanu u prvoj seriji naleteo je na supertim Majamija i jednostavno nije mogao sam. Ipak, navijači su smatrali da je to tek početak i da od Rouza tek stižu brutalne stvari. Rouz je dobio višegodišnji ugovor na skoro 100 miliona dolara i Bulsi su krenuli da sanjaju o novoj eri dominacije posle one koju je doneo Džordan. Tada je krenulo ono čega su se svi pribojavali. Povrede. Njegov atleticizam i skokovi su morali doći na naplatu, a sve je krenulo u plej - ofu protiv Filadelfije. 

Pred sam kraj utakmice, malo više od minuta pre kraja prvog meča sa Siksersima, Rouz je uz bolnu grimasu iznešen sa terena. Navijači su se molili da nisu u pitanju ligamenti, ali bili su. I to ukršteni, najgora povreda za jednog košarkaša. Propustio je čitavu sledeću sezonu. Nakon povratka Rouz je izgledao odlično, odraz je još uvek bio tu, ali sada je stradalo drugo koleno i to meniskus. Nakon samo 10 dana. Tada je svima postalo jasno da ćemo ikada više teško videti takvog Derika. Nakon osam godina usledio je trejd. Čikago više nije mogao da čeka, a Rouzovi snovi su srušeni.

Novi klub je bio Nju Jork, a to plejmejker nije podneo baš najbolje. Njegov učinak u "Velikoj jabuci" nije bio za pamćenje, s obzirom da je bio prosečan bek u najjačoj svetskoj ligi. Rouz je tada potonuo psihički. Internetom su kružile njegove slike sa rehabilitacija, kraj je bio blizu. Mnogi su očekivali da se povuče. Ipak, tada je legendardni Tibodo odlučio da okupi staru ekipu u Minesoti. Batler, Rouz, Deng i Gibson su opet zaigrali zajedno. Na Rouzovim leđima bio je dres sa brojem 25 sa koledža, te je označavao novi početak. Derik je krenuo da proživljava drugu mladost, a u 30. godini je postigao rekord karijere protiv Jute postigavši 50 poena. Srca svih NBA navijača bila su puna. Tibs je otišao iz Minesota, pa je ubrzo isto to uradio i Rouz. Usledio je angažman u Pistonsima, gde je nastavio da pruža dobre partije, ali ambicije jednostavno nisu bile na nivou. Detroit je krenuo u rekonstrukciju, a plejmejker je odlučio da se opet ujedini sa Tibodoom i to u Niksima, u njegovom drugom mandatu. 

- Mi smo prilično čudan par. Ne mogu da objasnim sinergiju koju imamo, ali na neki način isto razumemo igru. Borimo se svakog dana da budemo bolji. Promenili smo dosta sredina, ali uvek smo išli na pobede. Tako će biti i ovde. Trener Tibs je razlog zbog koga sam tražio trejd i razlog zbog koga su Niksi bili jedni na listi - rekao je Rouz o svom odnosu sa Tibsom. 

Priča u Niksima još uvek traje, a za razliku od prvog mandata Rouz je itekako mentalno stabilniji, te predstavlja jedan od oslonaca Niksa, koji su konačno uspeli da se vrate u plej - of. Trenutno šutira najbolje u karijeri, čak i za tri poena, što je ranije bila jedna od njegovih slabih tačaka. Beleži najveći plus/minus odnos u karijeri. 

Rouz možda neće ostati u lepom sećanju mlađim pratiocima najjače svetske lige, ali svako ko je barem jednom gledao Derika u njegovom "prajmu" svestan je šta je taj momak mogao da bude. Takav atleticizam nije nikada viđen u ligi, čak ni kod Rasela Vestbruka koji je sinonim za fizikalije. Ipak, nakon svega što je bilo, lepo je videti Ružu na terenu, makar i u ovakvom izdanju. U njemu ćemo uvek videti onog dečka iz Čikaga koji je svojim promenama zaluđivao čitav svet, te maštati o tome šta bi bilo da je Ruža procvetala. 

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu. 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI