DAMIR MIKEC IZ TOKIJA DONEO SREBRO Igre bude nešto sasvim drugačije u ljudima (FOTO GALERIJA, VIDEO)

Lagano kroči ulicom, rame uz rame sa bratom. Olimpijska odora Srbije na njima, sugrađani prolaze, potapšu ih po leđima, upute osmeh...

- Prija? - dobacujem im iz daljine.

- Kako da ne prija - uzvraćaju uglas srebrni olimpijac Damir Mikec i njegov brat i trener Goran.

Osmeh im ne silazi s lica, vala ima i razloga.

Penjemo se peške do redakcije jer, naravno, lifta nema, a neće ga ni biti skoro.

- Sad nam ništa nije teško - dobacuje Damir uz karakterističan osmeh.

Kročimo u odaje, kolege se sklanjaju s puta, kao da su bogovi s Olimpa krenuli u šetnju. Odjednom se i ja osećam pomalo bitan. Da Vam je znati kako sam se tek „vinuo“ kad sam saznao da smo zemljaci.

- Vala jes', ta naša kršna zemlja dala je mnogo toga vrednog - dodaje Goran.

Potvrđujem!

Nema s braćom šale, iako su oružje ostavili kod kuće.

Mislite da smo mi uputili prvo pitanje?

- Dobar dan, kako ste Vi? - prvi je ispalio Damir, isto kao na vatrenoj liniji s karakterističnim osmehom.

Nije loše! Čestitamo medalju, čekanu koliko dugo?

- Ja je čekam četvrti ciklus, ali je Srbija ima iz Londona, Andrija Zlatić, bronza. Ovo je najveći uspeh u muškom pištolju u mom sportu. Naravno, tu je i jasna Jasna Šekarić, koja je ostavila najdublji trag u istoriji, ne samo srpskog, već i svetskog streljaštva. Proglašena je za naj strelca 20. veka.

Prvi kadar nakon finala, Vi na leđima, Iranac na kolenima. Koje su Vam slike tada prolazile kroz glavu?

- To je ono što priželjkuješ i očekuješ ceo život, karijeru. Samo naći se na Igrama je nešto fenomenalno. Čast je stići do Igara i biti tamo među 11.000 sportista gde se nadmeću najbolji sa najboljima, a još i osvojiti medalju je osećaj van svih... Nisam ni mogao da zamislim kako je to. Pamtiću ga ceo život. Posle poslednjeg hica naboj emocija, neverica, jel' to zaista istina, jesam li konačno uspeo da se domognem te medalje, a imam ih u riznici sijaset sa svih ostalih takmičenja, jedino je ta falila. Prvo sam se okrenuo ka bratu, nešto sam mu pokazao, ni sam ne znam šta, a onda sam osetio da padam na pod, da kupim svu tu energiju i da uživam u trenutku.

AP/Alex Brandon

Uživali ste tada, a kako je bilo pre dva ključna hica kada ste za trećeplasiranim zaostajali 0,7 krugova?

- Početnih pet hitaca nisam dobro krenuo. Dogovor je bio da se ne obazirem ni na šta okolo, ali bio sam prazan, morao sam da nađem neku motivaciju i snagu za dalje. Pogledao sam na monitor, bio sam šesti ili sedmi, ali sam video da vodeći nisu puno odmakli i to je bio motiv za dalje. Radio sam metak za metak, ali ta dva su bila najteža, to su naši 19. i 20. hitac kada se odlučuje da li si drvena medalja ili ona prava. Tu sam skupio poslednji atom snage da to bude čvrsto, jako i na vreme, onako kako treba, kako smo vežbali ovih pet godina, u to staju ova dva metka. Izdržao sam prvi, pa spuštaj puls, sređuj misli, ne razmišljaj o medalji, ne razmišljaj o gubitku, o neuspehu, to je bilo zabranjeno. Izdržao sam i taj 20. hitac i kada sam video da Ukrajinac izlazi, a bila je borba između mene i Kineza, ispade na kraju treći... Preplavile su me emocije, malo su i suze krenule na oči. Tad sam drugi put pogledao na monitor, video sa da smo Kinez i ja na 0,2 kruga, a Iranac je bio daleko, nedostižan. Rekoh sebi: „Kad si već dotle stigao, idemo na srebro“. Bio sam ubeđen da ću Kineza uspeti da dobijem u ta naredna dva hica i tako se i desilo, u ta dva hica sam našao poslednju energiju, a u poslednja dva sam se raspao, nisam imao snage više. On je bio daleko, ja sam hteo da ih odradim maksimalno, koliko sam mogao, bili su loši, ali to ništa nije moglo da promeni. Kada se sve završilo opet pitanje, je li to realnost, da li se stvarno događa ili je neki trening, i evo je oko moga vrata. Naboj tih emocija, imao sam potrebu da je proslavim, obeležim, nekako posebno, to nikada ranije nisam radio. Zaista je sve bilo kako sam priželjkivao, sama ceremonija proglašenja, gde nažalost nisam slušao svoju himnu, ali gledao sam svoju zastavu, ponosno, kako se podiže u finalnoj sali. U jednom trenutku kreću suze, ridam, ali imam masku pa se srećom to toliko ne vidi. U drugom trenutku ravna linija, pa onda opet kreću suze, pomešane emocije. Onda smo odmah pored postolja morali da damo izjave za sajt MOK-a. Prvo su Iranca jurili da da izjavu, on nešto nije bio voljan, neki nesporazum, ja sam iskoristio trenutak taj da odem do kolega iz reprezentacije, popeo se na klupu, pošto su bili visoko na tribinama, nas osmoro smo se zagrlili. Sanja Vukašinović je to doživela baš emotivno, počela da plače i onda sam se i ja skroz raznežio i raspao. To su momenti kojih ću se uvek sećati.

EPA-EFE/Michael Reynolds

Napomenuli ste „svega ne bi bilo bez onoga - zabranjeno je razmišljati o neuspehu pre dva ključna hica“. Marija Pavlović, psiholog, odigrala je tu ključnu ulogu i detalj sa Igara od pre devet godina?

- Puno mi je pomogla. Od 2013. me upoznala, što se kaže, u mali nokat. Svi mi znamo ponekad da skrenemo s puta, da vrdamo, izbegnemo odgovornost. Ona me uvek vraćala na pravi put, govorila: „Nemoj da bežiš, suoči se s problemom“. Jer, u tom trenutku sam hteo namerno da izbrojim, nas 18 strelaca je vredelo za zlato, ja sam hteo da vidim tu listu, jer mi nemamo žreb, a ja moram sve njih da pobedim. Stvarno nas 18 je vredelo za zlato! Svi mi imamo taj rezultat u ruci, ali ko će to da prebrodi i snađe se bolje u paklu Igara gde su sve oči uprte u nas, gde je to ono glavno, gde se to čeka četiri godine, sada pet, Još ove Igre gde je sve vanredno, gde si pod maskama, testiraš se svaki dan, popunjavaš aplikaciju, koliku imaš temperaturu, sve je drugačije... I onda ko će tu bolje da se snađe, da prebrodi sve to, da ne kuka, nego da stisne zube. Sa njom sam odradio veoma dobar posao, naravno i sa mojim trenerom, pošto meč i nije bio kakav smo priželjkivali, ali eto i nas je bog pogledao da uđemo u to finale kao osmoplasirani. Ali, finale je od nule, tako da smo napavili izuzetnu taktiku i on je rekao neću da te vidim da sediš pored mene jer je to značilo da sam eliminisan i bronzana medalja je bila pokazatelj da sam pored njega, tako da sam ja ostao do kraja takmičenja za srebrnu medalju.

Mnogi vide samo ono što se dešava ispred malih ekrana, a mi smo sad videli da pritisak sa kojim se nosite nije mali, naročito na primeru američke gimnastičarke Simon Bajls, koja je psihički pukla. Možete li da nam približite sa čim se nosite, da bi ljudi videli da Vi niste mašine?

- Jako lep primer koji se deli na društvenim mrežama je santa leda koja viri iznad mora, ona malo viri, a onaj ogromni deo koji se ne vidi je ispod površine. E, to što viri i što ljudi vide je kad se mi popnemo na postolje, bravo, vidi ga ovaj puca, svaka mu čast. Ali, šta smo mi prošli do toga? Jedan dan si siguran u sebe, odmah bi otišao na streljačku liniju i sve pokidao, već sledeći dan panika, konfuzija, ne znaš šta da radiš, da li će sve biti u redu ili ne, kako ćeš krenuti, početi meč, ući u to. Samo naći se na Igrama u bilo kom sportu je veliki uspeh. Uvek ponavljam, samo deset strelaca iz Evrope se kvalifikovalo za Igre. Evropa, jedan kontinent koji je u sportu velesila, a samo nas deset je uzelo kvotu. To je neverovatna brojka, koliko njih je ostalo kod kuće koji su vredeli za te Igre. Svaki Svetski kup je jači od Igara, ali one su specifično takmičenje, gde su sve oči uprte u vas, to je ono što se računa, da kažeš. Meni je samo medalja sa ovog takmičenja falila, ja sam kolektirao sve, neke i više puta, od Evropskih igara, Svetskih kupova, Evropskih i Svetskih prvenstva, ali ovo je najveća moguća nagrada i ne može baš svaki sportista da je uzme. Bez obzira da li je favorit ili neko svetsko ime. I u streljaštvu mnogo šampiona nije nikada uspelo da se domogne ovog odličja. Treba, kao što sam i ja imao u osnovnom delu, imati ono nešto, malo vere, sreća koja će te pogurati i koja će te dovesti do prilike da ugrabiš medalju, a ti je moraš iskoristiti, jer ti se neće opet ponoviti, možda i hoće, ali bolje da je ti sad ugrabiš, pa da za naredni period ne brineš.

AP/Alex Brandon

Kako onda gledate na dva polufinalna poraza Novaka Đokovića koje nacija vidi kao tragične?

- Tragedija? On živi za tu medalju, on je jedva dočekao da dođe na Igre, da se druži sa nama. On obožava tu atmosferu. On je najveća zvezda u Olimpijskom selu, na svakom koraku ljudi bi da se slikaju s njim. On je došao po to zlato. Ali, na njemu je ogroman pritisak, nije ni on mašina, osvojio je tri gren slema i svi su mu taj zlatni slem, da kažeš, nabijali na nos. Koliko sam mogao da ispratim taj meč, krivo mi je zbog njega jer znamo koliko je želeo, ali nije hteo da priča, videli smo, samo je rekao: „Ljudi, pustite i uspehe i medalje, idemo korak po korak, pustite me malo“. Tu su ogromni pritisci. On je jedno veče i sa nama pričao. Nažalost nisam mogao da prisustvujem tom druženju, njegovom predivnom otvaranju emocija, kroz šta je prolazio kroz karijeru, ali cimeri su mi preneli, on je otvorio dušu, hteo je i nama malo da približi svoje neko stanje. On svakom hoće da pomogne. I ja sam imao neki problem nakon osvajanja medalje, a on je našao 20 minuta svog vremena da meni da pokoji savet kako i šta da radim za dalje. Zaista izvanredan čovek, iskreno mi je žao, ubeđen sam bio da će se domoći bronzane medalje, da će pokidati u tom meču, ali... Zaista, posle tolike velike želje baš mi je žao što nije uspeo.

Žao vam je Novaka, verujemo i koleginice iz miksa Zorane Arunović, koja je uvek na ivici da osvoji medalju?

- U miksu smo bili četvrti. Bez obzira na osvojeno srebro, nakon tri dana imao sam novi nastup. Moram da zaboravim na ovaj uspeh. Ne potpuno, ali najbolje stvari od srebra da iskoristim u miksu. Dva dana sam radio samo na tome. Posle osvajanja medalje ja sam u sedam ujutro išao na trening, nema veze što je medalja, imao sam još posla tamo. Mi smo dali u miksu sve od sebe pored paklene konkurencije, jer je svaka zemlja mogla da prijavi dva tima, pa smo se borili protiv dve ekipe iz Kine, Rusije, Indije... to su sve velesile i opet kad se podvuče linija, četvrti smo na svetu. Malo li je? A, opet, Ukrajinci su nam toliko blizu bili. Što je najtragičnije ona je u Londonu već bila četvrta. Isto protiv te Ukrajinke Lene, koja je sjajan atleta, ali trebalo je sve to prebroditi. Imala je ona potom još jednu disciplinu u kojoj je na pola kvalifikacija bila vodeća i na kraju da izgubi na manji broj unutrašnjih centara, to je zaista... jako mi je bilo žao, jer znam koliko želi tu medalju. Četvrta i deveta. Mogao sam i ja biti deveti da me to malo nešto nije pogledalo i da Pakistanac nije opalio devetku nego centar, onda bi i ja bio deveti i četvtri. Ima li nešto gore od toga? Spremaš se pet godina za to i onda ti se takvo nešto desi. Njoj je ta Tajvanka opalila centar, a da je opalila devetku Zorana bi se izborila za finale. Sad, da li bi uzela medalju, to ne znamo, ali u mom slučaju je to tako išlo.

Igre su specifine što ste svi jedan tim. Koliko ovakvi detalji menjaju stanje u timu na bolje ili lošije? Koliko to pomaže ili odmaže ostalima ma koliko oni bili vredni medalje?

- Ako se sećate Rija, prvih osam dana ništa. Mi strelci smo uvek na prvoj liniji fronta, prvi izlazimo na takmičenja, to je nekako logično. Mi tamo nismo ništa uradili, nažalost, a bilo nas je devetoro. Od Seula mi osvajamo medalje, a u Riju nismo uspeli. Drago mi je zbog ove medalje što smo nastavili žetvu i tradiciju osvajanja medalja na Igrama. Za razliku od Rija ova medalja je pala prva i ona je na neki način povukla Tijanu Bogdanović da posle onog gubitka u prvoj rundi, za koji se spremala, da ne kažemo koliko dugo i naporno, ali izgubila je i šta da radiš. Posle je ušla na sreću u repasaž, jer je ta njena rivalka došla do finala. To je valjda takav dan bio i nju je pogledalo to nešto malo sreće. Zato kažem, ova medalja je njima pomogla, povukla ih je. Ona je dobila prvu narednu borbu, sledeća je bila za bronzu gde je protivnicu potpuno pokidala. Posle toga je sve krenulo lakše i Milica posle tri dana, a Zorana i ja smo u istom danu bili četvrti i toliko mi je bilo krivo što još nije pala jedna bronza. Pa basketaši, kako su silovito krenuli, u grupi su Rusiju razbili 21:10, a ovi su njih istim rezultatom dobili u polufinalu. Potpuno neverovatno. Dobiješ tu utakmicu i ti si u medalji, ali ruka se stegne, ruka se skrati, to je neopisivo, naročito u koroni gde ni oni jadni nisu imali nikakva takmičenja, sve je stalo, tu si morao da se snađeš. Ja sam imao tu sreću da imam dva takmičenja pre Igara, Evropsko prvenstvo i Svetski kup, gde mi je evropsko došlo posle 14 meseci sedenja u kući i treniranja i ničeg više... meni su se noge tresle, a evropsko, pa smo Zorana i ja uspeli da uzmemo srebro, a kasnije na Svetskom kupu, gde se sve malo sleglo, sam isto bio drugi, a taj Iranac je, što je zanimljivo, pobedio. Svako želi tu medalju, a sve je nepredvidivo, surovo, dešava se jako retko i ta prilika sama, a godine idu, nisi ništa mlađi i sve to nekako dođe, da li je to pritisak, ali u Selu mi se podržavamo, od vaterpolista košarkašica, odbojkašica... to su sve divni ljudi. I Vaske kad je došao u selo, oni su prvi stigli, pa korona, 14 dana oni su u četiri zida. Sport koji je eksplozivan, gde dva dana pauze njih vraća tri koraka u nazad. Oni su naši heroji, peto mesto u takvim uslovima, svaka im čast.

Foto: Marko Metlaš/Alo!

Koliko je nedostajalo što na ovim Igrama kolege nisu mogle da se bodre sa tribina?

- To je ona lepa strana sporta kad završiš sa svojim delom možeš da ostaneš još koji dan, ja sam u Pekingu, Londonu i Riju gledao rukometaše, odbojku, plivanje, Noleta kada je osvojio bronzu protiv Blejka u Pekingu. To su divni momenti gde nas Nole pozove, sredi nam auto, nas sedmoro se potrpa u jedan auto jedni na druge, to su momenti koje nikad neću zaboraviti. To je ovde falilo, kao i publika na tribinama. Ali, moramo biti zahvalni da su se Igre uopšte održale i da se tradicija nastavila. Znamo da su se Igre preskakale samo zbog ratova.

Kako su se domaćini Japanci pokazali?

- Ja sam zadovoljan uslovima, Selom, predivno je, na sjajnom mestu u centru grada, kao Beograd na vodi. U srcu, okruženi morem. Od smeštaja, ajde bili su ti papirni kreveti, pisalo se o njima, ali bože moj, kad si umoran šta ti smeta, nije to bilo ništa toliko loše. Jedino zameram što na početku, naša streljana je montažnog tipa, konstrukcija sa šatorom, a prvih nekoliko dana nije radila klima pa smo trenirali na 43 stepena, neki strelci su pali u nesvest. Pogotovo puškaši, jer oni imaju onu opremu, a kad je proradila klima pucao sam u duksu. Bilo je iz krajnosti u krajnost. Ali, to su sve sitnice na koje ne smeš da obraćaš pažnju. Ja sam došao na pucačku liniju gde je klima bila toliko jaka da mi udara u glavu, ali šta ćeš, broj na leđima mi leluja, a ja treba da nišanim, budem precizan, pa smo se žalili. Njima je tamo vanredno stanje, grad je poluprazan, to je uz Meksiko siti najveći grad na svetu. Sve što smo uspeli da vidimo je na putu do strelišta kada smo imali sat i nešto vremena vožne autobusom, grad je fantastičan. Obišao sam 78 zemalja, ali takav grad još nisam video. Specifičan je na svoj način, ali su me zatekle prazne ulice, skroz, široki bulevari, izbrojim po sedam automobila. Da li je to kultura u vreme pandemije ili šta, ali delovalo je sablasno.

Vaš imenjak iz Hrvatske veslač Damir Martin rekao je da beži iz Tokija da ne bi nešto zakačio, jer su svi kao pušteni s lanca kad završe takmičenje? Ima li tu istine?

- Pravila su takva da nalažu da svaki sportista nakon završetka svog takmičenja ima 48 sati da napusti zemlju tako da nema tu nešto mnogo vremena. Nemaš ti prava da tražiš ni mogućnosti da ostaneš duže. Što se tiče maski, to se zaista poštuje. Skida se samo u restoranu, a restoran je ograđen, svaki sportista ima oko sebe pleksiglas i praktično se ne čujemo kad sednemo jedni pored drugih. Baš su vodili računa o tome. Pranje ruku ispred restorana, stavljanje rukavica. Na ulazu se merila temperatura, oni su sve uradili što je u njihovoj moći, pa je opet bilo svaki dan po nekoliko zaraženih. Naravno, svaki dan smo radili test, što je nekima bilo malo grozno jer nije klasičan PCR što se stavlja u nos već moraš da daješ uzorak pljuvačke u epruvetu, a ona mora da se napuni do vrha, pa potraje to par minuta, ali navikneš se na sve. Mora da se popunjava i aplikacija, ali za mene je to sve lako prošlo i druženje među sportistima nije trpelo, olimpijski duh je sačuvan. Ipak, Olimpijske igre u Pekingu su mi i dalje broj jedan što se tiče organizacije, otvaranja i Olimpijskog sela. Kinezi su za sad apsolutni pobednici.

AP/Alex Brandon

Kad smo već kod pravila, povela se priča da biste zbog njih mogli da dođete do zlatne medalje. Navodno je prvoplasirani Iranac član neke terorističke organizacije, pa bi Vama mogli da dodele zlato. Da li biste voleli da se ijednom sportisti oduzme medalja?

- Ne znam koliko bi to bilo pravedno jer on, ukoliko nije dopingovan... da mu se oduzme zbog nečega iz prošlosti ili sadašnjosti. Nisam toliko upućen, znam da radi u bolnici... ali on je otpucao izvanredno. Zanimljivo je što do aprila ove godine nisam čuo za njega, mi smo imali Svetski kup u Indiji gde nismo išli zbog korone, Indija je bila već tada jako rizična zemlja. On je tamo osvojio zlato, doduše nije bilo neke velike konkurencije, ali je rezultat bio na zavidnom nivou. Tada smo iskomentarisali ko je ovaj, ajde, desilo se. Pomenuti Svetski kup u Osijeku gde on pobeđuje, a ja sam bio drugi i evo ponovi se na Igrama on prvi ja drugi. Sinoć pred spavanje sam naleteo na tu vest, sad da li je to rekla kazala ili je MOK rekao ajde dajte nam neki dokaz pa da uđemo u neku proceduru. Svaki sportista bi želeo da osvoji zlatnu medalju onako kako dolikuje, na borilištu u mom slučaju na streljačkoj liniji. On je ovaj put bio puno bolji od mnene. Sad da mu se to oduzme... Mi imamo te olimpijske povelje, jedna od njih je kršenje dopinga, a u jednoj od ostalih verovatno piše i da ako ste član organizacije koja se kosi sa etičkim, sportskim pravilima verovatno... jer šta je je sport, da usredsrediš mlade na pravi put, vrednosti, ako je to zaista ono za šta se tvrdi, onda to nije pravi put i primer za mlade naraštaje. Živi bili pa videli kako će se to odviti. Meni je puno srce i sa ovim srebrom, znam kakvom sam mukom došao od njega. A, sada da dobijem zlato... Nije mi to realno, niti sam razmišljao o tome. Da li bi to bilo pravedno, zaista ne znam.

Vi ste Vašu medalju čestito zaradili, ali čujemo da ste malo ljuti na suprugu jer je ona to unapred znala?

- Baš pričam sa bratom, puno ljudi je reklo „znao sam“. Ali, zanimljivo da je dosta njih to reklo ne nakon takmičenja, jer je lako biti general nakon bitke, nego su rekli pre toga. Naravno, to nije došlo do nas. Tako je i supruga mene sanjala desetak puta da se ja vraćam sa medaljom oko vrata. Kad sam je pozvao sa doping kontrole nakon osvajanja medalje, pošto je kuća bila prepuna porodice, komšija i prijatelja, osamila se u sobi, naravno suze radosnice, i tada mi je rekla da je sanjala da sam uzeo mnedalju. Rekao sam joj: „Što ne reče da se ne stresiram“. Hvala i njoj i svima. Pred Igre i mi malo promenimo raspoloženje, možda smo i teži, a da to ne primećujemo. Jednostavno, tenzija raste kako se Igre bliže. Imali smo i jednu godinu više da se pripremimo, možda je i to bio plus. Hvala svima na podršci, to je ono kao kad sam došao u Selo i kada su me kolege dočekale ispred zgrade i počele da viču, to je ono za šta se vredi boriti i to je onaj potpuni osećaj kada radost podeliš sa drugima i vidiš da se ti drugi iskreno raduju tvom uspehu kao da je njihov. A, ustvari i jeste njihov jer svi mi u Selu podržavamo jedni druge i ja sam ih, to je moj običaj, išao okolo i lupao po glavi za sreću da i oni osvoje neko odličje.

Foto: Marko Metlaš/Alo!

Kad smo kod zajedničke radosti i dočeka u Selu, prebacujemo se na doček na aerodromu u Beogradu. Koga ste prvog priželjkivali da vidite, koga ste tražili pogledom?

- Decu i suprugu, prvo sam video sina, koji je potrčao ka meni sa napravljenom olimpijskom medaljom u boji srebra sa krugovima. Očekivao sam da će doći nekoliko ljudi, jer mi kada se vratimo sa nekom medaljom, bilo to evropsko ili svetsko prvenstvo, sve to bude onako malo skromno i malo manje propraćeno. Takav smo možda i sport, nismo toliko često na televiziji, ali Olimpijske igre bude nešto sasvim drugačije u ljudima. Bilo je mnogo ljudi i emocija, a onaj veliki baner, baloni, čestitke i kad su krenuli ljudi... bilo je tu i suza. Zaista sam bio presrećan, ta muzika u pozadini. Ceo taj osećaj, da mogu da ga proživljavam iz dana u dan to bi bilo divno, jer to je ono što pamtiš. Ja planiram i dalje da se bavim ovim sportom i to još jače i snažnije i da treniram još više, a to su ti momenti koje pamtiš i koji te guraju dalje.

Pričate o deobi emocija koje i drugima znače, a Vi imate privilegiju da ih sve delite sa bratom i to već sedam godina?

- Mi smo pobednički tim koji se dobro slaže. On ima temperament da ga je teško i naljutiti. Uvek kažem, to je jedina osoba s kojom se nisam u životu posvađao. I kad hoću ne mogu. Imamo izvanredan odnos i uvek nađemo neki kompromis, nije ni njegova zadnja, nije ni moja, nađemo mi neku priču koja uvek da rezultate.

AP/Alex Brandon

Na konto svega dođe i neki drugi vid nagrade, u ovom slučaju 60.000 evra od države. Pretpostavljamo da ne mislite o njoj pre medalje, ali da znači kada država daje vetar u leđa?

- Naravno da je ta pomoć dobrodošla, ali ona nije ključna niti je ključan razlog svega ovoga što mi radimo. Mi o nagradi nismo ni razmišljali, a nismo ni znali da je povećana, saznali smo tek nakon osvajanja medalje. To nam jednostavno nije bitno! Koliko smo saznali to se promenilo u vreme našeg boravka u Tokiju, a mi smo se tamo izolovali. Vidim da to svi sportisti rade, ne čitaš vesti, ti si tu došao sa jednim drugim ciljem, a sve te vesti mogu da ti poremete i pokvare ceo utisak i ono za šta si se spremao. Država je tu da nas podrži i ona zaista to radi. Hvala Ministartstvu omladine i sporta, Olimpijskom komitetu Srbije, Streljačkom savezu Srbije. OKS ima jedan divan program koji je još Vlade Divac započeo, imamo sistem u koji nije lako ni ući, ti moraš osvojiti neku medalju sa Evropskog, Svetskog prvenstva ili Olimpijskih igara i imamo tri grupe, onda ako si u prvoj imaš neke benefite, imaš određenu sumu novca koju ne dobijaš direktno, nego za svoj program. Onda mi napravimo na početku godine gde bi išli na pripreme, koja vrsta opreme nam nedostaje, neko novo oružje ili kvalitetna municija i što se toga tiče imamo sve što pomislimo. Jedino što je u streljaštvu teška boljka, to je tehničke prirode, odnosno streljane. Treniram u jednoj školi, ta se prostorija koristila za odlaganje uglja, pa smo mi to nekako pretvorili u streljanu. Moj sport je dao jednu Jasnu Šekarić, da ne pominjem Gorana Maksimovića, Aranku Binder, Stevana Pletikosića, ovo je 13. medalja za Srbiju od Seula 1988. u streljaštu, a da mi do sada nismo dobili nijednu streljanu od države. To je zaista tužno. Ponavljam, da daš jednu Jasnu Šekarić, a da treniramo po podrumima. Konačno je država uvidela taj problem, pa dobijamo dve nove streljane. Presrećni smo, uzbuđeni, jedna će biti na Košutnjaku, pored DIF-a, a druga, država je obećala da će postojeća streljana na Carevoj ćupriji, gde je i sedište Streljačkog saveza Srbije, biti srušena, jer ono liči na štalu, sagrađena je 1956. i od tada nije ništa uloženo. Tu ćemo dobiti jedan velelepni objekat, po svetskom standardu. Srećni smo što ćemo i mi dobiti jedan dom kakav zaslužujemo.

Do sada smo osvojili četiri medalje u Tokiju. Na kojoj ćemo se cifri zaustaviti?

- Priželjkujem i navijam odavde, želim da nadmašimo Rio. Već smo izjednačili uspeh iz Londona. Iz Pekinga smo se vratili sa tri medalje, London četiri, Rio osam, bilo bi predivno da ta skala ide na gore. Mi to zaslužujemo, mi smo nacija sa velikim srcem, uspešni u svakoj sferi sporta, ili smo trenutno svetska sila ili nema sporta u istoriji u kom nismo bili dobri ili da nemamo neku medalju. Ponosan sam što dolazim iz tako svestrane zemlje, imamo sijaset medalja da smo naš narod razmazili. Nadam se da će biti još uspeha iz Tokija i da ćemo obradovati narod još više. Meni je puno srce, i na putu do Vas ljudi me na ulici sreću i čestitaju, to je divna stvar, ta podrška puno znači.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI