NEZABORAV Zlatni olimpijac Strahinja Rašović u deo svoje medalje ugradio Vaterpolo klub Radnički

- U Kragujevcu sam, jer želim da se zahvalim bivšim saigračima, treneru Urošu Stevanoviću i Jugoslavu Vasoviću što su me primili u Radnički u trenutku kada sam ostao bez kluba u Mađarskoj i celoj toj teškoj situaciji tokom korone. Oni su deo mog zlata, jer smatram da je sve ovo bio jedan put i da su za krajnji uspeh zaslužni svi ljudi koji su bili na tom putu. Imao sam vrhunskog trenera, dobre ljude u klubu i sjajne saigrače i sve ih stavljam u deo moje medalje – rekao je, tom prilikom, Rašović.

Naglasio je i to da je Radnički klub na zdravim nogama, na koji bi svi trebalo da se ugledaju:

- Ima mnogo talentovanih igrača u Radničkom, koji bi jednog dana mogli da postanu reprezentativci. Videli smo to i na Svetskom prvenstvu za igrače do 20 godina, na kojem su osvojili zlatnu medalju. Ima više kandidata, ali treneri su ti koji će na kraju odlučiti. Radnički pratim još od kada mi je gostovao u Egeru i bio sam pozitivno iznenađen organizacijom. Stvari u klubu su postavljene na pravi način, svako radi svoj posao i predan mu je 100 odsto. Zato je taj klub danas prvak države i regiona. Od mene čista desetka, Radnički je model po kojem svi u Srbiji treba da se vodimo.

Popularni Straja je, takođe, dugo razgovarao sa najmlađim dečacima iz Radničkog koji su tek na početku svog puta i delio im savete kako da ostvare snove. Mladi vaterpolisti posebno su bili srećni što su u svojim rukama mogli da drže zlatnu olimpijsku medalju, a na kraju su za uspomenu ostale zajedničke fotografije i autogrami.

Igra za našu najbolju selekciju naOlimpijskim igrama Rašoviću je donela veliku radost, a zlatna medalja “kartu” za večnost.

- Od momenta kada sam saznao da putujem u Tokio, do samog ulaska u selo sam uživao, dok je drugi deo mene bio pod stresom. Mešala su se osećanja tokom samog takmičenja, ali je na kraju preovladao ponos, za jednog sportistu ne postoji veći uspeh od olimpijske medalje – istakao je Strahinja.

Dobri poznavaoci vaterpola, inače, kažu da je Rašović imao tu (ne)sreću da se rodi u zemlji vaterpola u vreme najtrofejnije generacije, koja je žarila i palila na evropskoj i svetskoj sceni, pa je na debi u najjačem sastavu na velikom Olimpijskim igrama čekao do 29. godine. Nije da nije igrao za reprezentaciju, nastupio je čak 100 puta, osvajao Svetsku ligu i Svetski kup, uvek bio blizu izbora u tim za najjača takmičenja, ali mu se sve otvorilo pred takmičenje u Tokiju, gde je usledila nagrada za uloženi trud i strpljenje.

- Isplatilo se dugo čekanje, ali nije bilo nimalo lako. Ispred sebe sam imao najveće šampione i u bazenu i van njega, bio sam svestan sa kim treniram i čekao sam svoju šansu. Na kraju sam je dočekao i izuzetno mi je drago što sam baš sa tim šampionima odigrao njihovo poslednje takmičenje i moje prve Olimpijske igre. Već osam godina sam sa njima trenirao i želeo sam da odigramo jedno veliko takmičenje pre nego što se povuku. Hvala svima što su mi to omogućili – skromno zaključuje Rašović uz savet najmlađima da imaju ljubav prema sportu, motiv ispred sebe i da treniraju vredno, da ne klonu duhom i da uče školu, jer su to dve najbitnije stvari u njihovom životu, uz nauk da sport donosi određene žrtve, jer će biti lišeni nekih žurki, ekskurzija i rođendana, ali će na kraju i oni osvojiti neku ovakvu medalju, kao nagradu za uloženi trud.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI