EMOTIVNA ISPOVEST VELIKOG ŠAMPIONA Nenad Pagonis progovorio o mirisu buđi, teškim izazovima i ručku koji ga i danas proganja

- Svakome je svoja životna priča najteža, ali ono što sam ja naučio u svom životu koji je stvarno bio težak je da danas ne bih bio ovo što jesam, da nije bilo tih teških situacija. Ne kaže se za džabe, ono što te ne ubije, ojača te - počinje svoju životnu priču u emisiji "Preživeli" na televiziji K1 Nenad.

Nastavio je u istom ritmu.

- Moj život počinje tako da sam bačen u vatru između mojih roditelja. Imao sam divnu, ali i destruktivnu porodicu. Lepo smo živeli dok se ja nisam rodio, onda je moj otac ostao bez posla i tada su krenuli problemi sa alkoholom. Inače, bio je jako dobar čovek, svima je pomagao, svi su mu bili preči nego porodica. Moja majka je bila nosilac. Kada mi je bio najpotrebniji mir za moje neko stasavanje, oni su bili u najgorem periodu njihovog bračnog života. Moja majka nikada nije htela da ga ostavi. On joj je bio prvi momak, volela ga je besprekorno. Hvala Bogu, nikada je nije udario, to su samo bile verbalne rasprave. U to vreme, bila je sramota da se razvede, ali su se voleli, jer je on bio najbolji čovek kada nije pijan." 

Pagonis je još u tinejdžerskim danima osetio da će imati veliki izbor u životu - da završi na ulici kojom je prolazio kada izađe iz stana ili da se okrene nekom mirnijem načinu života.

- Odrastao sam na Detelinari na ulici, gde je u to vreme bilo leglo narkomanije. U jednom momentu sam se dvoumio, na kojoj ću strani završiti. Pred bombardovanje, moji roditelji odlučuju, da zbog te silne sramote od komšija i čestih svađa, kupe kuću 14 kilometara od Novog Sada, u Rakovcu. To je trošna kuća koja je bila ukopana, kada god je kiša padala, prodirala je vlaga, prokišnjavalo je pa smo lopatama izbacivali vodu. Dok nisam napravio svoju kuću, stalno me je proganjao taj miris buđi. Majka i ja smo se najviše napatili.

Promo

 

Pagonis tvrdi da je zbog svega toga postao ratnik.

- Ta scena mi je često bila pred očima, kad god sam bio u nok-daunu u ringu. Od kuće u kojoj smo živeli imaš kilometar na gore da pešačiš uzbrdo, a sneg do kolena. Ja sam se nešto zadržao sa drugarima iz škole na Detelinari i propustim zadnji autobus. Stopirao sam do mostova koji su bili srušeni u bombardovanju, pa onda u ponoć čamcem prelazim na drugu stranu. Zamisli dete od 12 godina. Tu sam stekao neku socijalnu inteligenciju, i hvala Bogu nikada nisam imao problem. Došao sam do Rakovca, sneg počeo da veje, patike bušne, mokre. Baš smo teško živeli, na ivici egzistencije. Kreće borba sa tom uzbrdicom kroz sneg. Toliko sam bio iznemogao, umoran, sve vreme razmišljam, znam da je tata u kući pod gasom, da su svađe. Tada sam tako umoran seo u sneg i počeo da plačem. Ta scena mi se toliko urezala u glavi, za čitav moj život. Kada sam se isplakao, posle jedno 15 minuta, razgovarao sam sa sobom i rekao, ako ti sad ne kreneš do kuće, ko će. To me je definisalo kao borca.

Smrt oca ga je pogodila jako.

-U 19. godini postajem prvak Evrope. Bio je jako ponosan na mene. Prestao je da pije. Život je dobio neku novu dinamiku. Sve to je trajalo nekoliko meseci. Do maja 2007.godine. Par dana ranije sam dobio zaostale stipendije i imao sam 2000 evra na računu, bio sam presrećan, nisam znao kako ću da potrošim te pare. Sećam se, bila je nedelja, tata me zove da pita da li dolazim na ručak. Bio sam sa društvom i rekao mu da dolazim, a on je bio uporan, zvao me nekoliko puta. Ipak, nisam uspeo da odem na ručak, već sam u to vreme iznajmljivao stan i on me uveče u osam zove i kaže mi da sam bitanga, jer nisam došao. Ja rekoh 'Dobro ćale, nisam stigao, sutra ću doći da te vidim'. Imao sam sa njim poseban odnos, spavali smo zajedno u krevetu do moje dvanaeste godine. Legnem da spavam i probudim se u dva sata i pomislim na njega. Krenem da zovem mamu i vidim da je 2:00 ujutru, rekoh daj nešto sam se istripovao i nastavim da spavam. U pet mi zvoni telefon, ja se javljam, nikad neću zaboraviti njen glas tada. Ona vrišti i govori mi da je umro tata. On je u jedan noću sišao da gleda televizor u dnevnoj sobi i ona kada je krenula na posao našla ga je mrtvog u fotelji, dobio je infarkt. Nažalost, imao sam način kako da potrošim tih 2000 evra, platio sam sa sestrom tatinu sahranu, a ceo život me proganja to što nisam otišao na taj ručak - kaže Nenad.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI