Daj bože da mi se vid više ne pogoršava!

Naša zemlja na Igrama ima 16 predstavnika i isto toliko junaka, a kako je jedan od njih došao do uspeha u Riju u razgovoru za „Alo!” nam otkriva bronzani Dimitrijević.

- Atletikom se bavim od 2004. godine i tada nisam znao koja disciplina mi najviše leži. Trčao sam, bacao kuglu, da bih se na kraju odlučio za koplje. Škola mi je uvek bila prioritet. Završio sam OŠ „Dragan Kovačević”, čiji je cilj da zaštiti vid dece od daljeg pogoršavanja. Nastavio sam obrazovanje u srednjoj medicinskoj, u posebnom odeljenju za fizioterapeute, da bih znanje upotpunio na Višoj medicinskoj školi u Zemunu.

Tu sam studirao sa osobama koje imaju normalan vid, jer ne postoji nastava za slabovide. Slučajno sam saznao da mogu da se takmičim kao osoba sa invaliditetom i sve do 2012. sam se borio sa potpuno zdravim učesnicima. Tada sam počeo ozbiljno da treniram atletiku, dva puta dnevno, i ni na kraj pameti mi nije bilo ću se okititi odličjem na Igrama, ali eto, uspeo sam - otkriva Nemanja Dimitrijević u razgovoru za „Alo!”.

Naš šampion, koji ima bronzanu medalju sa Svetskog prvenstva 2015. i ovogodišnjeg Evropskog prvenstva, boluje od Stargartove bolesti.

- Moj invaliditet je distrofija očne makule po tipu Stargart. Kažu da je genetski poremećaj, ali niko u porodici ga nije imao dok se nije rodio tri godine stariji brat Stefan. Invaliditet bi trebalo da bude otkriven još od malih nogu, ali je meni opao vid vremenom, najviše u pubertetu. Navikao sam se na problem sa centralnim vidom, ali se trudim da ga perifernim nadomestim.

Vid progresivno opada i u nekim godinama se zaustavi, daće bog da je kod mene završen taj proces. Još kao klinac sam se družio sa svima koji su normalno videli. Igrao sam fudbal sa drugovima, a sada mogu da čitam samo velika slova. Taj postepeni gubitak vida nikada nije uticao na moj motorički razvoj. Nikada nisam bio odbačen u društvu, već se i dalje družim sa istim drugovima. Oni se ponekad zaborave i kažu mi da pogledam ovo ili ono. Ne zameram im, već se samo nasmejemo - priča Nemanja.

Ovaj 24-godišnjak je bronzanu medalju sa Paraolimpijskih igara posvetio porodici.
- Odličje je za mlađeg brata Marka i starijeg Stefana, koji se takmiči u bacanju diska i poručujem mu da nastavi da se bori. Voleo bih da i on ovo doživi - poručuje Dimitrijević.