Kako je srpski Supermen pobedio mračne sile!

Srbija može da slavi svog Supermena! Reč je o Predragu Kneževiću (58), čoveku koji je još jednom pobedio sebe, probleme, bol i povrede i uspeo da zadivi svet. On je nedavno u Njujorku bio deseti u jednoj od najtežih trka na svetu - Trci samopreživljavanja na 10 dana. Kako je sve to izgledalo, naš Supermen Peđa otkrio je za „Sport plus“ u ekskluzivnom dnevniku vođenom 11 dana u Njujorku.

Dan pred početak trke

Već četvrti dan ne uspevam da spustim visoku temperaturu, grlo me boli i osećam malaksalost. Kao da se neka sila usmerila ka meni i hoće da me zaustavi, ne dozvoli mi da krenem. Osećam u isto vreme unutrašnju snagu i nepokolebljivu rešenost da krenem. Bodre me naši ljudi koji žive u Njujorku. Rođaci iz Kanade su došli da mi pruže podršku. Sa svih strana naše zemlje poruke ohrabrenja i podrške. Znam da je ovo vrlo važna trka, biće teško, ali verujem u sebe.

1. dan

Uzbuđenje pred početak, gotovo neprospavana noć. I dalje imam visoku temperaturu. Dolazimo na Flešing Medou tri sata pre starta. Postavljanje naše zastave u boksu. Pored nas ruski i rumunski trkači. Srdačni susreti sa ostalim trkačima. Svi, baš kao i ja, imaju planove da poprave prošlogodišnje rezultate.

Nemam dilemu, daću i ja sve od sebe.

U podne počinje trka, najavljuju me: „Kapetan Peđa iz Beograda, šampion Srbije!“
Počinjem polako, po dogovoru. Posle jednog sata počinje kiša sa jakim vetrom sa Atlantika, koji se nalazi na svega nekoliko kilometara od nas. Podiže se voda u jezeru Korona i preplavljuje stazu. Ništa gore mi se nije moglo desiti, znajući da su mi tabani najslabija tačka. Mokar sam potpuno, menjam patike, čarape, presvlačim se, ali ništa ne pomaže...

U trenucima predaha upadam u groznicu, temperatura se još više podiže. Prezadovoljan sam sa pretrčanih 117 kilometara prvog dana.

2. dan

Konsultujem se sa Mitom, svojim pomoćnikom, od samog starta teška situacija, ali definitivno ne odustajemo. Groznica me trese. Kiša uporno pada i na delovima staze je voda visoka oko 20 centimetara. Pojavljuju se prvi žuljevi, koji mi ne dozvoljavaju da pravilno trčim, što pojačava rizik od drugih povreda. Odlazim na spavanje u 23 i budim se u 2 sata ujutru. Sve je vlažno i mnogo mi je hladno, tresem se, ali idem dalje. Sedamnaesti sam. Neću odustati. Nikada!

3. dan

Teško trčim zbog žuljeva koji pucaju. Nisu mi važni kilometri, samo da sam na stazi. Nikome nije lako zbog ekstremno teških uslova. Kiša popušta i razvedrava se. Osećaju se teška isparavanja. Od silne vlage otiču ruke, noge. Odlazim po planu da se odmorim, voda je prodrla i u šator. Mokro mi je i ćebe. Budim se u 1 noću i shvatam da ne mogu da pomerim desnu nogu. Popustilo je koleno, povreda koju sam zaradio u Beogradu prilikom jednog od poslednjih treninga. Hvata me očaj, ne želim da odustanem, ali u isto vreme ne mogu da pomerim nogu. Pre nego što odem u „medikal“, meditiram i molim se za pomoć. Posle sat i po provedenih u „medikalu“ mogu nekako da stanem na nogu i da nastavim trku. Zahvalan sam na tome.

SAVO NIJE SAGLASAN! Stojke i Tošić složno: "Lakše sa Zvezdom na Marakani nego u Nišu!"

4. dan

Pun sam energije, mada i dalje imam visoku temperaturu. Bacam pogled ka semaforu i vidim da sam već izbio na 11. mesto. Pojačavam tempo, osećam da mogu mnogo, bez obzira na bol u kolenu i žuljeve. Sve više podrške mi stiže sa svih strana i to mi mnogo znači. Počinje u podne i trka na šest dana. Sada nas na stazi ima oko 90, iz 30 zemalja. Novi ljudi, nova, sveža energija, ali ubrzo počinje potopna kiša, koja ponovo preplavljuje stazu. Ne prestaje i čini se da nikada neće prestati.

5. dan

Bol se sa kolena spustio ka risu, pokosnica ozbiljno otiče i mnogo vremena provodim u ambulanti, gde mi divan tim lekara pomaže koliko god može. U isto vreme mi seku žuljeve i menjaju zavoje, masiraju me i lepe trake dok ja spavam. Pored svih teškoća, nema odustajanja i predaje. Dajem sve od sebe i izbijam na 10. mesto.

6. dan

Polako popušta groznica, napokon nemam visoku temperaturu. Konačno se ne tresem prilikom buđenja. Često idem kod lekara, održavaju me zajedno sa Mitom. Bolove u desnoj nozi osećam sve vreme, ali ih na neki čudan način prihvatam kao takve i čini mi se držim pod kontrolom. Izbijam na deveto mesto. Dolaze naši ljudi da me pozdrave, bodre i pomognu. Dobijam podršku iz Maribora, Ljubljane, Rijeke, Zagreba, Sarajeva, Skoplja, Podgorice. Iz cele Srbije. Mita i ja smo presrećni zbog toga, puno nam srce. Osećamo da radimo nešto veliko.

7. dan

Nastavlja se borba, mada jedva mogu da stanem na desnu nogu. Nosi me energija koju mi šalju svi ti ljudi pomešana sa energijom koju imam u sebi. Jak sam iznutra i to pobeđuje sav spoljašnji bol. Nema još mnogo do kraja. Pokušavaju da me stignu Rus, Škotlanđanin, Čeh ali im ne uspeva. Ja pokušavam i približavam se trkačima ispred sebe. Odličan trkač iz Portugala, nažalost, ne može dalje, odustaje. Kiša ponovo pljušti. Pola staze je potopljeno.

8. dan

Izvlačim iz sebe neku dodatnu snagu, koja me nosi. Dolazim na osmo mesto i sada već nišanimo i sedmo. Svaki korak je svakim danom sve teži. Koleno me manje boli, povlači se otok na potkolenici. Žuljeve održavam menjajući češće zavoje. Dogovaramo taktiku i pripremamo se da pojačamo tempo poslednja dva dana. Snage imam dovoljno.

OTKRILA PREPISKU SA FUDBALEROM! On je opčinjen ovom porno glumicom od koje zahteva da mu "poduva sveću!" (FOTO)

9. dan

Počinjem lagano da ubrzavam. I opet počinje kiša, koja mi ne miriše na dobro. Predosećam neki novi problem i on se u popodnevnim satima otkriva. Ahilova tetiva, ali sada na levoj nozi, počinje da boli. Ne mogu da verujem! Ona mračna sila sa početka trke ne odustaje i samo menja oblike i forme. Lepe mi plave trake preko cele noge. Nastavljam, ali sa do sada najjačim bolom. Počinje telo da se buni očekujući da stanem, ali ja to sigurno neću. Gornji deo tela počinje da se naginje na levu stranu. Krećem se usporeno i na kraju dana više ne mogu i zaustavljam se. Opet masaža i kiropraktika. Ležim u šatoru i potpuno sam miran. Razmišljam kako je to kada ima mnogo svetlosti. Kako tada neke druge sile hoće tu svetlost da pomute. Molim se za zaštitu.

10. dan

Sve manje sam na stazi, ali ipak se ne zaustavljam. Trkači koji su bili iza mene sada me stižu i prestižu. Želim da sačuvam deseto mesto po svaku cenu, ali trkači kojima sam bežao i više od 50 milja vide sada svoju šansu i daju sve od sebe da me stignu. Sada već koristim i poslednje rezerve snage. Više nego sve dajem od sebe, ali se sporo krećem. Ipak, uspevam da zadržim to deseto mesto. Ulazim u cilj sa našom trobojkom, najponosniji i najsrećniji na svetu. Uspeli smo. Deseti smo na svetu! Naša zajednička pobeda. Mene i ljudi koji su bili uz mene i u meni sve vreme. Srce mi je puno zahvalnosti!