Nismo najbolje drugarice, ali kidamo!
Sonja Petrović je čudo! Jedna od najpotkovanijih reprezentativki Srbije u košarci borila se sa povredama godinama. Verovatno ni sama više ne može da izbroji koliko puta je završila na štakama, ali sve se preokrenulo kada su je lekari osposobili da igra na Evropskom prvenstvu prošle godine.
Oliver Bunić
Poslednje tri utakmice je tada igrala sa otečenim kolenom, a isto se dogodilo i na Olimpijskim igrama u Riju, kada se povredila u četvrtfinalu. Pitanje da li će nastupati u borbi za medalju nije se ni postavljalo.
- Nije bio lep osećaj da igram povređena, nije prijatno nastupati kada znaš da te nešto koči i da ne možeš da daš maksimum. Pregledi mi tek predstoje i možda ću silom prilika morati na zasluženi odmor. Šteta je što već u polufinalu nismo završile posao i obezbedile medalju, ali u šali volimo da kažemo da je ovako slađe jer smo turnir završile pobedom - počinje priču 27-godišnja Sonja Petrović za „Alo!“.
- Pre nekoliko godina malo je nedostajalo da završite karijeru, a sada imate olimpijsku medalju. Da li ste ikada pomislili da možete toliko daleko stići?
- Ni u snu! Zaista, u životu nisam pomislila da ću osvojiti olimpijsku medalju. Nisam maštala o tome, niti mi je bilo na kraj pameti.
- Koja vam je medalja draža, evropska ili olimpijska?
- Ova iz Rija, definitivno. Pre svega jer smo dokazale da evropsko zlato nije čudo i iznenađenje, već da zaista imamo kvalitet i da smo održale kontiniutet. Sada zvanično nema sumnje. Pogotovo mi je draga bronza, jer kada nam baš i nije išlo i kada su ljudi počeli da sumnjaju u nas, mi smo se izdigle iznad svega.
- Ipak, profesionalni sport nije med i mleko. Na koje sve prepreke ste nailazile?
- Sport je specifičan, pogotovo ženski sport. Nas krasi dobra atmosfera, dobro se zezamo, slažemo, ali da smo sve najbolje drugarice - nismo. Svako od nas je različit i ne može svako sa svakim da se druži. Koliko god da je teško u pojedinim trenucima, ključno je da li svi teže istom cilju i da li su spremni da žrtvuju lični ego. Naš tim ima sreće jer kod nas manje-više svako ima izražen pobednički mentalitet. Ima dosta košarkašica koje su navikle na vodeće uloge u svojim klubovima, ali su u reprezentaciji spremne da se podrede.
- Više puta ste osvojili Evroligu, imate medalje sa Evropskog prvenstva i Igara. Šta je sledeći cilj?
- Smatram da sam bronzom zaokružila karijeru. Ne postoji ništa više što bih želela da postignem. Medalja sa Olimpijskih igara je stigla, a da nisam ni sanjala.
- Koliko ova reprezentacija može u budućnosti - plašite li se da će doći do zasićenja?
- Ne verujem da će doći do zasićenja, ali je pitanje koliko je realno da ova generacija bude na okupu pred sledeće prvenstvo. Emocije su sada još prenaglašene i sveže i ne treba donositi odluke.
Plakala sam neprestano
Sonja je slikovito pokušala da objasni i glavnu razliku između ostalih takmičenja i Olimpijskih igara... - Bolje sam se držala na Evropskom prvenstvu. Na Igrama su emocije bile izraženije i mnogo mi je teže bilo da se kontrolišem. Posle pobede u četvrtfinalu i bronze plakala sam kad god mi se neko obrati. Emotivno sam doživela sve medalje, pogotovo u kolektivnim sportovima, jer se tu lakše identifikujem - kaže ona.