Prisetimo se svih velikih momenata naših vaterpolista u proteklih deset godina! (VIDEO)

Dvadesetog avgusta 2016. Konačno smo ostvarili ono što jurimo od raspada Jugoslavije. Ostale ciljeve smo dostigli, samo nam nedostajala najviša kruna. I ne samo da smo je uzeli, nego smo je zgrabili za koplje iznad svih.

Hrvatska je bila deklasirana u finalu Olimpijskih igara 11:7. Čista nadmoć na utakmici, kao i u četiri prethodna takmičenja. Srbija je u tom momentu bila aktuelni prvak u svih pet vaterpolo turnira! Rodio se slogan – “Osvojili smo sve!”.

A kako je do toga došlo?

 

Sreća naša pa su vaterpolo takmičenja česta, stoga se uvek setimo u čemu smo vrhunski. Redovno se nađe neka Svetska liga, Svetsko ili Evropsko prvenstvo. Okupe se tako “delfini”, odu na turnir i vrate se sa zlatom. Zvuči lako. 

I pitamo se, gledajući ih na balkonu Savezne skupštine - kako oni i dalje melju, a broj bazena stane u jednu ruku?! Kako kada naša liga nije uopšte relevantna u Evropi?! Postoji kontinuitet uspeha. Stvaranje pobedničkog mentaliteta. I struka koja nalazi I brusi talente.

U novu deceniju smo ušli sa Dejanom Udovičićem na mestu selektora. Nema više Vujasinovića, Savića, Šapića, Ikodinovića, Šefika, asova sa početka 21. veka.

Prvi ozbiljan izazov za aktuelne svetske šampione iz 2009. godine je Evropsko prvenstvo u Zagrebu 2010. godine. Teško navlačenje sudija za Hrvate u polufinalu. Neprijateljska atmosfera. Srbi moraju da se dobiju po svaku cenu! Toliko je bilo gnusno da su naši momci ispali heroji što su uopšte izborili neizvestan meč uz sve prednosti domaćeg terena u punom sjaju. Izgubili smo 10:9 u finalu pre finala, protiv rivala koga smo tek mesec dana ranije razbucali u finalu Svetskog kupa. Za bronzu smo lako odradili posao sa Mađarima.
Od tada prvo mesto na “starom koninentu” nismo ispuštali!

Nismo uspeli da odbranimo svetsku titulu u Šangaju 2011, sreća nam je okrenula leđa tokom izvođenja peteraca protiv Italijana u finalu. I to je sport.

Onda je 2012. usledila gotovo sigurno najteže izborena bronza u istoriji srpskog vaterpola, zašto ne i srpskog ekipnog sporta. Epohalan meč u Londonu. Bukvalno rečeno – ludnica! Crna Gora je tokom četvrte četvrtine vodila 11:8, međutim šampionsko srce nije izdalo. Tu se pokazalo kakvi su majstori – Soro je začarao gol, Filip Filipović je izveo ludo hrabar lob za izjednačenje, a Vanja Udovičić je hladnokrvno zakovao preokret.

 

 

U brutalno stresnim momentima smo igrali najbolje. Izbačeni su nam Rađen, Aleksić, rezervni golman Gojko Pjetlović, a u poslednjem minutu je crveni karton pokazan i selektoru Dejan Udovičiću, zatim kapitenu Vanji i prvom pomoćnom treneru. Ostala je samo jedna jedina odbrana i kraj. Prvi šut – stativa. Drugi šut – STATIVA! Crnogorci u neverici, Srbi u ekstazi! Bonza vreda zlata!
Sa tom bornzom se Dejan Udovičić oprašta od reprezentacije. Završena je jedna era i mislilo se, kao I uvek kada se radi o trofejnoj generaciji, da bolje ne može. Dolazi imenjak Savić, trener Crvene zvezde, član prethodne generacije, koje su tadašnje zvezde nacionalnog tima kao dečaci gledali I želeli da sun a njihovom mestu.

Krenulo je obećavajuće zlatom u svetskoj ligi, pa strmoglav pad na SP-u Barseloni, gde nam je Crna Gora vratila za poraz na Olimpijskim igrama.

Dejan Savić zrači sigurnošću. Neosporan autoritet, i drugar i general, vaterpolo znalac. Koliko god svi sumnjali u njega, pronašao je formulu. Formiran je najdominantniji tim decenije! Barabar sa bilo kojom trofejnom generacijom u istoriji vaterpola.
Krenulo se od “Alfreda Hajoša”. Mađari su potopljeni za evropski tron u hramu vaterpola. Drugi put istog leta 2013, pošto smo ih pregazili u finalu Svetske lige. Istini za volju, trenutna selekcija naših severnih suseda nije “ona”. Ona koja nam je uvek bila trn u oku. Ona sa neumoljivim Kašašem, Kišem, Sečijem, Varijem,…

Koliko se stanje u bazenu promenilo, govori da smo ih i u trećem vezanom finalu savladali – posle peteraca su pali za prvo mesto u Svetskom kupu 2014. u Kazahstanu.

E, sledi pravi izazov – Svetsko prvenstvo u Kazanju! Ozbiljno maltretiranje. Niko nam nije bio ni blizu! Savršenstvo vaterpola od titanijumske odbrane do individualnih kvaliteta u napadu. Ne zna se odakle preti veća opasnost. Da li od lidera Prlainovića, Filipovića, Pjetlovića ili mladog, ali stasalog Dušana Mandića, pa do iks-faktora Aleksića i Mitrovića. Duško Plejtlović je izabran za igrača turnira, jedini iz Srbije u idealnom timu.

 

 

Zatim, odbrana evropskog zlata u Beogradu 2016. – uvertira za diplomski rad. Olimpijske igre. Pritisak nikad jači jer dolazimo sa epitetom dvostrukog uzastopnog šampiona “starog kontinenta” i vladari Sveta.

Slabo smo počeli. Dva uzastopna remija sa Hrvatskom i autsajderom Australijom uneli su sumnju. Međutim, tempiranje forme je isprogramirano u dan kako valja. Pokosili smo redom Španiju, Italiju i skinuli Hrvatsku sa trona u finalu 11:7, Filip Filipović najbolji igrač turnira. Srbija je olimpijski šampion u vaterpolu! Prvi put od raspada Jugoslavije!

 

 

U tom momentu smo bili aktueln olimpijski, svetski, evropski prvaci, šampioni Svetske lige i Svetskog kupa. Mađarska je jedina ekipa koja je to uslepa da dostigne. Spoj iskustva, znanja, individualne virtuoznosti, mentalne čvrstine i taktičke spremnosti. Perfekcija.
Posle OI su se oprostili kapiten Živko Gocić i čovek-medalja Slobodan Nikić.

Vaterpolisti su toliko kupili naciju za sva vremena da im je oproštena i bonza na SP u Budimpešti. Poverenje u anrodu je neraskidivo. Zna se da će se “delfini” boriti do poslednjeg sekunda, ali da niko nije nepobediv.

Kako se bliži Tokio, tako Savić menja planove. Ubacuje nova imena, uzdanice koje su prešle 30 drži za velike utakmice. Strogo se vodi računa upravo o tempiranju forme.

Nijedna vaterpolo reprezentacija nije uspela da četiri EP-a u nizu bude prva. Jedino Srbija. To smo uspeli prošle godine i to je tako delovalo uzputno, svakodnevno.

Najsvežije u sećanju je ovogodišnje finale Svetske lige, koju nismo osvajali samo 2012. I 2018. u protekloj deceniji. Nenormalni pljuskovi, čitav grad u vodi, a upravo u njom punom bazenu Tašmajdana se desio epski duel Srbije i Hrvatske. Od kišovite zavese se jedva gledalo, a kamoli igralo. Hvatska nas je uhvatila na sporom startu I povela 4:1, ali smo se ubrzo vratili I nastupila je klasnica. Na 17 sekundi do kraja I na 11:11 dosuđen je peterac za Srbiju. Filip Filipović uzima loptu I svojom levicom matira Bijača. Zaboravilo se na kišu, bitno da se Srbija plasirala na Olimpijske igre!

Toliko je laknulo Dejanu Saviću da je na SP-u odlučio da nosioce ekipe odmore, te da mladim igračima da više prostora na velikom takmičenju. Očekivano, nismo se domogli medalje.

Bliži se Tokio. Turnir posle kog će se sakapicom sa nacionalnim grbom oprostiti momci koji su izgugali prethodnim deset godina. Verujemo da nas neće razočarati I nadamo se najboljem!