Miroslava Najdanovski na novom radnom mestu
Izreka kaže da „život počinje u tridesetoj“, a upravo u tom dobu Miroslava Najdanovski je započela penzionerski vek i otvorila novo poglavlje u karijeri.
Alo!/Marko Metlaš
Jedna od najboljih i najlepših srpskih plivačica u novembru prošle godine je imala poslednju zvaničnu trku i pridružila se timu Olimpijskog komiteta Srbije, a u razgovoru za „Alo! Sprint“ priča o novim zaduženjima.
Penzionerka si tek nekoliko meseci. Da li ti već nedostaje bazen?
- Mislila sam da će mi ga biti dosta, ali sam brzo shvatila da bez njega ne mogu. Nisam ljubitelj zimskih sportova, više sam za morske aktivnosti, mada sam ove godine prvi put otišla na klizanje, što mi je bila velika želja. Ima još dosta toga što želim da probam, ali plivanje je moja ljubav - kaže Minja.
Ponosna na kumstvo s Anom Ivanović
Bila si kuma na venčanju Ane Ivanović i Bastijana Švajnštajgera, da li će i Ana tebi biti kuma ili veruješ da dvostruko kumstvo nije dobro?
- Ne verujem u takve stvari, ali videćemo. Period tokom OI u Pekingu je bio izuzetno loš za mene, jer sam imala zdravstvenih problema, ali zato su se tu rodila prijateljstva za ceo život i vrlo sam srećna što imam tako kvalitetne ljude oko sebe. Ne volim mnogo da pričam o svom kumstvu, jer je to lična stvar - kaže Miroslava Najdanovski.
Otkud ti u OKS-u?
- Sport mi je pružio mnogo toga i moja velika želja je bila da ostanem u sportu. Želja je bila obostrana kada je reč o OKS-u. Zadovoljstvo je biti deo ovog tima. Trenutno se uvodim u ceo program i uživam u tome.
Imaš li želju da jednog dana postaneš prva žena predsednik OKS-a?
- Kao mala sam uvek imala želju za pobedama i ona je godinama bila sve veća. Kroz sport sam naučila da se borim fer, ali i da do pobeda nije lako doći. Posle toliko godina profesionalne karijere dolazi realan život, za sada uživam ovde gde jesam, a jednog dana... Videćemo.
Imala si običaj da poklanjaš medalje, koje je najvrednije odličje koje si nekome darivala?
- Prijateljice su dovodile decu na moje trke i kad sam videla njihovo oduševljenje, nisam mogla da im ne uručim medalje. Nekada se dešavalo da sam morala da pobeđujem na jednoj trci u Italiji koja je za mene bila vrlo značajna, odlučila sam da medalju dam ćerki mojih prijatelja Italijana, budući da ta devojčica ima posebno mesto u mom srcu.
Kako si se koncentrisala pred trku?
- Obožavala sam da neverovatno mnogo pričam pre trka, pogotovo onih finalnih. Tada nisi mogao da me zaustaviš. Deluje ludo, ali to me je vrlo smirivalo.
Sad kad nisi aktivna sportistkinja, hoće li biti više vremena za modne revije?
- Ukoliko mi vreme dozvoli i ako bude prilike, verovatno ću ići, ali ređe nego pre - kaže Minja.
Šta je toliko posebno u Zrenjaninu da iz tako malog grada dolazi veliki broj vrhunskih sportista?
- Zrenjanin je zaista grad sporta i vrlo sam ponosna što odatle dolazim. Na Olimpijskim igrama 2004. godine u Atini sam prvi put imala čast i zadovoljstvo da se upoznam i pričam sa Nikolom i Vanjom Grbić i Dejanom Bodirogom. Tada mi je bilo puno srce i nikog sem naših sportista nisam želela da upoznam. Zorana Tošića znam dugi niz godina. On je godinu dana stariji, znamo se iz grada i škole, mada sam zbog obaveza već posle prve godine prešla na vanredno školovanje, a koliko znam, i on je.