Muftija Mustafa Jusufspahić otkriva za "Alo! Sprint": Igrao sam fudbal za Partizan, Zvezda me nije htela!

U intervjuu za "Alo! Sprint", muftija Mustafa Jusufspahić govori o bogu, životu na Dorćolu ali i strasti prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

- Rođen sam i odrastao na Dorćolu, gde je sport veoma važan segment života. Veliki broj prijatelja sam stekao kroz sport, pogotovo fudbal, tako da danas kao otac i svoju decu usmeravam da idu tim putem. Bave se sportom i jačaju duh i veru - počinje priču muftija Mustafa Jusufspahić.

Koji je sport po vašoj volji?

- Veliki sam navijač Partizana i trenirao sam fudbal u tom klubu, gde mi je trener bio čuveni Florijan Conja Matekalo. Kasnije sam igrao u Sarajevu, čak imam upisane i minute u seniorskoj konkurenciji na nekoliko mečeva, a svojevremeno sam bio na probi i u Crvenoj zvezdi.

 I niste prošli?

- U to vreme, Vladimir Cvetković je bio sekretar, Dragan Džajić direktor, a Velibor Vasović trener. Imao sam tada 17-18 godina, već sam se preselio u Sarajevo, gde sam upisao Medresu, i dobio sam poziv da dođem na „Marakanu“. Mislio sam da ću igrati s vršnjacima, ali sam se prešao. Došao sam na trening i tamo su me sačekali Dragan Stojković, Dragiša Binić, Vladimir Jugović… Najbolji igrači Jugoslavije.

Kako je prošla proba?

- Probna utakmica je bila zakazana u Zrenjaninu, ali kako sam bio registrovan za Sarajevo, nisam smeo da igram pod svojim imenom, već sam nastupao kao Janković. Na tribinama je bio i očev prijatelj iz tog grada koji je držao poslastičarnicu i koji je, kad me je video, počeo da viče: „Mustafa, Mustafa“. Na poluvremenu mi je legendarni Bora Kostić, koji je vodio meč, rekao: „Dobar si, ali vidim da te ovde dobro poznaju“, i zamenio me. Često u šali kažem: „I meni su vikali ’Mustafa’ s tribina, ali se nikada nisam ljutio. Tek kasnije su to počeli da viču Vladimiru Stojkoviću.“

U njegovom slučaju bi to trebalo da bude uvreda jer je prešao u Partizan?

- To je, nažalost, u pežorativnom smislu uvreda, a sve potiče od Vuka Draškovića i njegovih romana, koji su doprineli da sukobi u bivšoj Jugoslaviji budu krvavi. Danas je on na nekoj drugoj liniji, što je dobro. Svi sazrevamo, hvala bogu da je i on. Čovek je biće koje se razvija i saznaje. Iz tog saznanja štiti svoja osećanja i da je bog hteo da svi budemo isti, on bi nas takvima i napravio. Mi treba da prihvatamo jedni druge takve kakvi jesmo. Sledbenici Mojsija treba da budu pravi sledbenici Mojsija, Hristovi da prate njegove reči, pa ćete videti koliko smo zapravo slični.

Fudbal i sport generalno bi trebalo da spajaju ljude, a u današnje vreme situacija je potpuno suprotna?

- Ako hoćemo iskreno, ni verske zajednice nisu mnogo bolje, a ukoliko bismo to posmatrali na taj način, i mi smo neka vrsta kluba, jer nosimo određeni dres. Treba da usmeravamo ljude na boga, jer je on taj kojeg treba da obožavamo, a ne nešto drugo. Postadosmo muslimanska, hrišćanska ili jevrejska zajednica, a mi bismo zapravo trebalo da budemo zajednica bogoljuba. Nije vera ono što treba obožavati, već bog. Vera je samo put kojim idemo ka bogu.

Mnogi, kad se igrač posle postignutog gola prekrsti ili klanja, smatraju da je to provokacija?

- Vera treba da bude smiraj, a ne uznemiraj. Bolje da se prekrsti ili klanja nego da opsuje boga. Sport ima težinu i dimenziju koja je veoma važna, koja može da doprinese dobrim vibracijama.

Može li verska zajednica da pomogne u tome?

- Mora. Imam ideju da popovi, hodže i rabini odigraju fudbalsku utakmicu pod parolom „Svi zajedno“ ili još bolje „Svi za jednog“, i da to ponudimo UEFA i FIFA. To bi, siguran sam, bio veliki hit. O tome smo već pričali s Semom Fabriciom, šefom Evropske unije u Srbiji, i videćemo šta će biti s tim.

Kakve su prve informacije?

- Kontradiktorne. Prvo čujem da je Srpska pravoslavna crkva prihvatila ideju, pa onda da nije, a isto je i s jevrejskom zajednicom. Ne znam, videćemo, ali sigurno neću odustati od njene realizacije.

Da li bi to bio jedinstven projekat?

- Na tako visokom nivou, mislim da bi. U Vojsci Srbije postoji verska uprava u kojoj sam i ja i često se događa da igramo fudbal protiv drugih službi. Baš smo pre neki dan imali utakmicu i rekao sam protivničkim igračima: „Šta mislite, da li se molim bogu samo za svoju ekipu ili i za tvoju?“ Ne, kad se ja molim za tebe, a ti za mene, onda se i anđeli, koji su bezgrešna bića, mole za nas, a njihove molitve su jake. Sport stvara lepu emociju i najvažnije je zadovoljiti boga, a to nećeš učiniti ako ponižavaš druge ili kinjiš slabije od sebe. Sve nas je stvorio isti stvoritelj, i to onaj koji je najbolji.

 Koji čin imate u srpskoj vojsci?

- Majorski, a uskoro bi trebalo da postanem potpukovnik. Tu sam da bih dokazao da je ovo i moja vojska. Ovde sam rođen i ovu zemlju osećam kao svoju i braniću je, ali ne u ime zemlje, nego u ime boga. Ne obožavaš ti vazduh, nego onoga koji ti je dao vazduh. Konstantno nekome moram da objašnjavam da je ovo moja zemlja i da s Turskom nemam ništa. Rođen sam ovde, ovde su rođena moja deca, pa ako ne verujete meni da volim ovu zemlju, verujete valjda da volim svoju decu, a da ne osećam Srbiju kao svoju zemlju, ne bismo živeli ovde.

Jedan od napada na vas je bio i onaj za koji je osuđen Miloš Radisavljević Kimi, vođa navijača Partizana?

- Kimi i njegov otac su prvi bili da nas obaveste šta se sprema, mada je to bila dužnost obaveštajnih struktura. Mi smo ovde imali školu u kojoj je bilo oko 20 dece uzrasta od 14 do 18 godina, a oni su nas upozorili da ih sklonimo, da bi nam kasnije i pomagali da iznesemo neke stvari. Neki drugi, iz najviših struktura tadašnje vlasti, odgovorni su za to, ne Kimi - kaže Jusufspahić.