PETAR NESTAO PRE 30 GODINA Kada mi je ćerka rekla da je moj prijatelj živ, plakao sam!

Kada mi je ćerka rekla da je moj prijatelj Pero živ, plakao sam. Nisam mogao verovati. To su bile suze radosnice. Bolju vest nisam mogao čuti, a pravo ću vam reći, nisam joj se ni nadao.

Ja sam sa njim cigare delio. Sada još samo da se vrati kući, kod nas u Čepikuće! Tog ću dana okrenuti jagnje.

Para nemam, ali pozajmiću zbog svog prijatelja i ja ću ga ispeći. E, koliko smo mi u životu skupa pojeli i popili,kaže u Čepikućama, selu u dubrovačkom primorju, dva kilometra udaljenom od granice s BiH, Ivo Delalija, prijatelj Petra Marčinka koji je 30 godina nakon što je prijavljen njegov nestanak.

Od dokumenata je imao samo jugoslovenski pasoš na svoje ime, a policija je zahvaljujući međunarodnoj saradnji proverom utvrdila kako je zaista reč o čoveku za kog se predstavlja, Petru Marčinku koji se 1992., kao 39-godišnjak, iskrcao s broda "Dubrovnik" u Španiji i od tada mu se izgubio svaki trag te se vodi u Nacionalnoj evidenciji nestalih osoba.

Prazna kamena kuća

Nije bio oženjen, roditelji su nakon njegovog nestanka umrli, a od trojice braće živa su još dvojica. Nijedan ne živi u Hrvatskoj. Jedan je u Kanadi, a za drugog niko sa sigurnošću ne zna gde je. Neki kažu u Južnoj Americi, drugi da je u Evropi. Usred Čepikuća je njihova porodična kuća u kojoj se Petar Marčinko i rodio. Velika, kamena, obnovljena.

– Niko tu ne dolazi osim Petrove snaje, žene pokojnog mu brata Ante. Ona živi u Dubrovniku. Nju nemojte ništa pitati, porodica se dogovorila da nikakve izjave za medije neće davati. Ona se za njegovog brata udala nakon što je on nestao pa vam ne bi ni imala što reći. A i šta da vam kaže? Niko ne zna gde je bio sve ove godine i zašto se nije javljao. Zato smo se i mi složili da sa novinarima nećemo razgovarati. Ja jedino mogu reći da je Pero bio dobar čovek, kao i ostala njegova braća –govori jedan od suseda, koji živi u blizini rodne kuće Petra Marčinka. Ali, Ivo Delalija rado govori o svom davno izgubljenom prijatelju. – Pero je najbolji od svoje braće, ma najbolji u selu. Veseljak i duša od čoveka – tvrdi Ivo koji je mlađi 13 godina od prijatelja Petra i poznaje ga otkako se rodio.

– Bilo je četvoro braće. Jedan je u Francuskoj, verovatno, on je isto u nekakvim problemima i ne javlja se. Jedan brat mu je u Montrealu, u Kanadi i ima tri sina. Ante je ostao tu, a Pere je od svih njih bio najbolji. Nas dvojica smo se družili po Stonu i Dubrovniku. Bili smo stalno zajedno kao braća – priča  Ivo.

Zadnji put je prijatelja vidio godinu dana pre njegovog nestanka, pred početak rata. Tada se iz Čepikuća Petar poslednji put ukrcao na brod.

On je otišao pre nego što je počeo rat, a svakakve priče su se pričale. Jedna od njih da je pobegao od rata. To nije istina! Taj njegov nestanak s ratom nikakve veze nema – govori Ivo Delalija koji je ceo rat proveo u uniformi, kao hrvatski vojnik. Danas je bez posla i još uvek bez penzije.

Kada je Petar nestao, po selu su počele kružiti svakakve priče.

Godinama ga ne spominju

– Eto, pokazalo se koliko su seoske priče tačne, sad kad se Pero pojavio živ. Bilo je čak i onih koji su govorili da je pobegao jer je nekom dužan novac. E, to baš nikakve veze s Perom nema. On je bio pomorac, pun para. Ja sam s njim popio ne mogu vam reći koliko, a nikad mi nije dao piće platiti. On je bio veseljak, voleo je društvo, zapevati, pa i napiti se ako je takva situacija, ali nikad Pero prstom nije, niti se s nekim sukobio – priča Ivo koji se nada da će svoga prijatelja iz mladosti opet videti.

Petru je sada 69, dijeli ih 30 godina praznine, ali Ivo kaže da ništa nije važno u poređenju sa činjenicom što je Pero živ. Gde je bio i što je radio niko ne zna, a Ivo kaže da nikakve priče i ne želi slušati, osim ako mu ih sam Pero jednog dana ne ispriča.

Petar je u hrvatsku ambasadu navodno došao u društvu službenika španjolskog Crvenog križa. Kako je moguće da 30 godina nijedan dokument nije dignuo, jer je po hrvatski pasoš došao tek sad, nikome nije jasno. U selu smo čuli da je njegova majka, koja je umrla pre 20-ak godina, pred kraj života govorila da je Petar živ, da joj se javlja i šalje joj novac, ali starici niko nije verovao.

– To ti je rekla – kazala. Ja što ne vidim svojim očima, ne vjerujem. Ja nju nisam čuo da to govori, a siguran sam da se Pero nikome nije javio sve ove godine. Znalo bi se to. Da se mogao javiti i da je imao novca za slati ih majci, on bi kući došao – kaže Ivo koji u Čepikućama živi sa suprugom i majkom. Tri ćerke su u Dubrovniku. Selo je obnovljeno, malo se ljudi vratilo. Mladosti nema.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI