Don Bina od Golubovca!
Kao igrač bio je neuhvatljiv za protivničke rivale, a njegove sprinterske sposobnosti savršeno su došle do izražaja u mašineriji Crvene zvezde, koja je pokorila Evropu.
Alo!/Rajko Ristić
Dve i po decenije kasnije, tempo života Dragiše Binića nije ništa sporiji, a upravo zbog toga godinama je gradio tvrđavu u rodnom Golubovcu. Kapije mesta na kom planira da pronađe finalni mir i dočeka starost na jedno popodne otvorio je reporterima „Alo!“, koji su imali priliku da se uvere da je reč o istinskom srpskom domaćinu.
- Zašto ne bih bio ovde gde imam imanje. Što se tiče poljoprivrede, voćnjaka i vinograda, imam potrebno znanje i spreman sam da jednog dana vodim računa o svemu. Nigde u svetu ljudi više ne žive po gradovima - objašnjava Binić svoje namere i dodaje da se nigde na kugli zemaljskoj ne bi osećao kao u Golubovcu.
Zvezda je nestala sa Cveletom
Nije želeo mnogo da zbori Dragiša Binić o bivšem klubu Crvenoj zvezdi. Slike slavne generacije iz 1991. godine dominiraju njegovim domom, a on se priseća perioda kada je sve i svja u klubu bio legendarni generalni sekretar Vladimir Cvetković. - Zvezda je nestala s Cveletom. On je bio pravi šef i kada je otišao, više to nije bilo to. On je znao kako sa finansijama i uz pomoć ljudi iz države bio je tvorac moćnog kluba.
- Možda sam vaspitan drugačije od drugih. Mogao sam ovu kuću da imam negde u Beogradu, mogao sam i negde na moru. Živeo sam u Parizu, Pragu, Tokiju... Bila su turbulentna vremena. Da pravim negde u Crnoj Gori, pa da me neko isteruje. Nije to to. Jedva sam čekao da dođem dva dana u Golubovac, gde god da sam igrao. Volim mesto gde sam rođen. Družim se s ljudima koje znam od detinjstva, nisam od onih koji zaborave šta su bili.
O porodičnom imanju za sada vode računa roditelji Mladen (74) i Draga (73).
- Ovim imanjem sam produžio život roditeljima. Kad sam tu, njima to mnogo znači. Roditelji to zaslužuju. Deca uglavnom odu i retko se vraćaju. Ja razmišljam drugačije. Kad je lepo vreme, stalno sam ovde s porodicom. Ne treba nam mnogo od Beograda. Rekord mi je 47 minuta.
Isprepletane tematike i stilovi rezultat su dugogodišnjeg iskustva s različitim kulturama i podnebljima, a kako je sam istakao, ne odriče se nijednog perioda života.
- Počeo sam da pravim imanje ranije, kad sam počeo da igram u Radničkom, posle je došla Zvezda. Pravi radovi počeli su kad sam bio u Francuskoj, pa je onda došla Španija. Oko 1998. sam završio. Nikad nisam bio tu, što je velika šteta. Kad igrač ide van, uvek iz mesta gde igraodonese neki suvenir. Prvo moje putovanje je bilo Indonezija. Slonovača je iz Kameruna, tradicionalne stvari su iz Japana, poput samurajskih mačeva.
Uz domaću rakiju ispraćeni smo iz Golubovca, sela smeštenog između Kruševca i Trstenika.
- Šteta je što nije bilo snega, morate doći kada zabeli. Mogli smo sankama do Kopaonika, koji je svega pedesetak kilometara odavde.
Vikendica zbog Legije
Vikendica Dragiše Binića nalazi se svega stotinak metara od njegovog zamka. Razlog? Želja Milorada Ulemeka Legije da spava u šumi. - Ja sam jedini čovek koji je napravio vikendicu na 100 metara od kuće. Ceo region se vidi odatle. Imao sam jednog drugara iz Beograda koji je voleo da dođe, proveo je dosta na ratištu i kad svrati, voleo je da spava u šumi, i ja sam morao s njim. Stalno smo išli u šumu. Pored ovoliko soba i kuća da spavam u šumi i onda sam morao da napravim vikendicu. To njemu opet nije značilo, on je opet voleo prirodu. Reč je, naravno, o Miloradu Ulemeku Legiji.
Imao i zoo-vrt
U okolini Golubovca bivši as Crvene zvezde napravio je mini zoo-vrt, ali zbog problema s održavanjem taj projekat nije potrajao. - Imao sam ideju da napravim zoološki vrt. Vuk Bojović mi je dao životinje. Odredio sam šest hektara svoje zemlje, čak sam je i ogradio. Uveo vodu, prirodni pad, izvor. Jedan deo je pod šumom, jedan pod livadama. Imao sam jelene lopatare, muflone, bizone, lame, paunove i tri konja. Jako volim konje. Međutim, to je velika obaveza. Moj otac nije mogao svaki dan da vodi računa o tome. Odustao sam na kraju.
Pištolji, porodična tradicija
Ljubav prema oružju Binić je nasledio od dede i oca. - I deda i otac su voleli oružje, ja sam tu ljubav nasledio od njih. Imam dozvole za sve. I kad imam oružje, gledam da to bude unikat. Svaki pištolj i pušku uradim da ima neku svoju priču. Primera radi, 1999. bilo je bombardovanje, ugravirao sam u zlatu našu granicu, Albance kako napadaju, NATO bombe i našu vojsku koja nas brani.
Ideje za nameštaj iz glave
Dobar deo nameštaja urađen je isključivo po idejama Dragiše Binića. - Sve što sam pravio, imalo je neku ideju vodilju i vezano je za neki period. Sve sam radio iz glave i zbog toga je bilo potrebno dosta vremena da se napravi.
„Kum“ na stolu
Na stolu napravljenom po uzoru na onaj kakav je imao car Lazar dominira uramljena fotografija Marlona Branda iz kultnog filma „Kum“, u kojem igra lik don Vita Korleonea. - Nema neko posebno značenje ta fotografija. Jednostavno, mnogo volim taj film. „Kum“ je jedno od najboljih ostvarenja svih vremena.
Otac zadužen za pečenje rakije
Popularni Bina još nije savladao umetnost pravljenja rakije, ali taj posao veoma dobro obavlja njegov otac. - Imam hektar voćnjaka - kajsije, breskve, šljive, mušmule. Ne prska se, sve je zdravo. Sve je to ćale napravio. On pravi rakiju ili vino, zavisi kakva je sezona.
Lavovi čuvaju četiri „S“
Ulaz u Binićev zamak okićen je sa četiri slova „S“, koja s obe strane okružuju lavovi. - Ponosan sam na Srbe i na Srbiju. Volim svoju državu. Lavovi na kulama su tu da simbolično čuvaju ova četiri „S“ na kapiji.
Deda mi nije oprostio prelazak u Zvezdu
Zanimljiv detalj iz ranog perioda karijere Binić je podelio s reporterima „Alo!“. Njegov deda nikada mu nije oprostio odlazak iz Partizana. - Nikada mi nije zaboravio što sam otišao u Zvezdu. Bio je veliki partizanovac. Kada sam dao gol u derbiju, zamerio mi je. Sećam se da je rekao: „Ajde što si otišao tamo, ali što si baš morao da daš gol Partizanu.“
Stolica cara Lazara s inicijalima D. B.
Apsolutno dominantnu figuru u zamku Dragiše Binića predstavljaju stolica i sto po uzoru na nameštaj koji je imao car Lazar. - Tražio sam po enciklopedijama sve na tu temu. Car Lazar je istorijski najupečatljivija ličnost ovde. Na uzglavlju je njegova kaciga. I stolica je slična njegovoj, postoji u Kruševcu u muzeju. Naravno, i sto je kao Lazarov. Nisam nacionalista, ali volim običaje i svoju državu. Sama izrada trajala je dugo. - U ovom kraju postoji čovek koji izvanredno radi duboreze. Njemu nisam davao slike da mi uradi nešto, sve je bilo iz glave. Onda on to baci na papir, stvarao je sedam meseci. Imao sam problem da ga unesem na kraju, bilo je „razvaljuj, pa sastavljaj ponovo“.
Jedinstveni pas Šogun
Binićev pas Šogun, prema njegovim rečima, jedini je rase tosa-inu u Srbiji. Reč je o japanskom borcu, velikom i snažnom psu. - Šogun je jedini pas tosa-inu u Srbiji. Doveo sam ga iz Japana dok sam tamo igrao. Dobio sam nagradu za najboljeg igrača utakmice i odrekao sam se 10.000 dolara da bi mi dozvolili da dovedem psa u Srbiju. Kad se setim svih muka koje sam imao zbog njega, ponekad pomislim da mi to ništa nije trebalo.