Monahinja Irina: Ovde će biti grobovi Tome i Dragice!

Tamo smo, kako naš narod voli da kaže, „na mestu zločina“ porazgovarali sa „Tominom monahinjom”.

Čim smo kročili u Nikolićevu zadužbinu, koja je posvećena Svetom Dimitriju, dočekala nas je monahinja Irina (27). Trenutno je ona jedina osoba koja živi u manastirskom kompleksu i stara se o svemu. Bila je više nego raspoložena da porazgovara sa nama.

- U Bajčetinu sam se doselila 28. avgusta ove godine, a pre toga sam bila u manastiru Kamencu. Za sada sam sama, ali biće još monahinja, daće Bog - kazala je na samom početku Irina.

Monahinja je nastavila da priča, kao da nije imala strpljenja da sačeka da joj postavimo sledeće pitanje:

- Patrijarh Irinej je zamolio vladiku Jovana da nekog prebaci u Bajčetinu. Pošto je Kamenac, gde sam bila u službi, blizu Bajčetine, a uz to su i moji roditelji prijatelji sa vladikom Jovanom, sve se pokopilo i ja sam stigla u manastir - kaže ona.

Na naše pitanje kako je crkva preko noći postala manastir Irina odgovara:

- Nikolić je imao želju da ovo bude crkva. Sagradio je konak kao parohijski dom za sveštenike. Ali s obzirom na to da Bajčetina ima samo šest kuća i da sveštenik koji ovde bogosluži ne bi imao od čega da živi, shvatio je da je bolje da se napravi manastir.

Naša sagovornica ističe da bivšeg predsednika Srbije nije poznavala pre dolaska u manastir.

- Nisam poznavala ni Tomu i Dragicu. Upoznala sam ih tek kada sam prešla sa službom u Bajčetinu. Gospodin Nikolić i gospođa Dragica su predivni ljudi. Svi koji ih znaju privatno to misle! Ja nisam mogla ni da pretpostavim koliko su fini i neposredni. Nemam reči da opišem njihovu privrženost hramu i veri - kaže Irina.

Ona ne skriva sreću što ima priliku da boravi u ovom manstiru.

- Mnogo mi je lepo ovde. Prelep je predeo. Jesam sama u manastiru, ali ničeg se ne plašim. Ponekad, predveče mi se priča sa nekim, ali za molitvu je ovo mesto savršeno - kaže nam naša sagovornica.

Monahinja Irina nam na kraju razgovora otkriva i kada se zamonašila i kako stvarno izgleda monaški život.

- Zamonašila sam se sa nepunih 15 godina. Roditeljima nije bilo svejedno kada sam donela tu odluku. To je bilo za vreme školskog raspusta, a pre mog polaska u sedmi razred. Govorili su „dete, još nisi videla sveta“, „mogla si da imaš sve, nisi normalna”. Mojima je bilo preteško, ali mi nisu zabranili da se zamonašim. Monaški život je totalno normalan život, ja se i smejem, i šalim, i sve. Naš život je mističan za ostale ljude, ali verujte mi, pun je unutrašnje radosti koja zrači iz čoveka. Imam ja drugarice i mogu s njima da izađem na kafu, u pozorište, na predavanja, naučne skupove, na neki fin film - kaže ona.

Irina nam je potom pokazala kriptu u okviru hrama gde će biti sahranjeni graditelji Tomislav i Dragica i dodaje da ne vidi razlog zašto to nekim ljudima smeta.

- Ovo je njihova zadužbina. Prema tumačenju svih kanona oni mogu i treba tu da budu sahranjeni. U Studenici je sahranjen Sveti Simeon, njegova žena, sinovi, svi, tako da Nikolići imaju to pravo - kaže ona.