Tokom noći su donosili mrtve u Račak

Bivši premijer Srbije, potpredsednik Vlade SRJ, haški osuđenik i funkcioner SPS-a Nikola Šainović za „Alo!” otkriva kako je pregovarao sa Vilijamom Vokerom kada je počeo plan Albanaca za pravljenje velike Albanije i šta se zaista desilo u Račku, koji je bio okidač za bombardovanje i rat na Kosovu i Metohiji.

 - Pre svega želim da kažem da je Vilijam Voker bio i ostao važan izvođač radova na projektu velike Albanije. On traje još od Prizrenske lige, podržavan je i tokom Prvog svetskog rata, a svojevremeno su ga podržavali i Staljin i Mao Cedung, ali je tek ulaskom Amerikanaca kao dominantne sile na ove prostore taj projekat postao ostvariv - počinje priču Šainović.

Bili ste direktan učesnik svih dešavanja te 1998. i 1999. na KiM, šta je zapravo bio „Račak”?

- „Račak“ je okidač, kao što su Markale, hemijsko oružije u Siriji i slično. Voker je sve unapred spremio, a ostalo je samo da se povuče obarač iz puške i ubije Jugoslavija.
On je prvo tražio da vojska ostane u kasarnama, da policija miruje, a s druge strane je tolerisao aktivnosti OVK, koje je kasnije i legitimisao, odlaskom kod njih. To je išlo dotle da su tražili da srpska policija ne ulazi u pojedina sela na KiM, jer tamo, navodno, ima dece i žena, a u stvari tu je bio generalštab OVK.

Bili ste Vokerov direktan sagovornik u pregovorima, kako je to izgledalo?

- Bio sam šef za saradnju Srbije sa OEBS-om i Vokeru direktan partner u pregovorima. On je na svaku našu primedbu odgovarao jednom rečenicom: „Strašno ste nekooperativni i samo gledate unazad.“ Nije hteo ništa da čuje, sve naše reči su se prosto odbijale od njega, kao od ledenog zida, i šta god pričali, on nije slušao, već je kao programiran nastavljao tamo gde je ranije stao. Iznosio je smešne zahteve, tražio je da mu se dodeli medicinski helikopter, zatim da mu se dodele dva pištolja. Non-stop je svojim sitnicama minirao razgovore, a krupne stvari ostavljao po strani.

 Šta se zaista desilo u Račku?

- Januara 1999. odvijali su se višestruki napadi OVK na teritoriji opštine Račak. Policija je odlučila da napadne Račak i pohapsi teroriste. Taj napad je najavljen OEBS-u i Vokeru, koji su zajedno sa pripadnicima srpske policije izašli na teren i posmatrali čitavu akciju. Policija je sve uradila kako treba, akcija je završena, međutim, tokom noći OVK je krenuo u masovan kontranapad, izbili su novi sukobi sa policijom, koja se nekako izvukla iz sela i vratila ujutru. Mrak i činjenicu da policije nema Albanci su iskoristili kako bi doneli i raspodelili mrtve na putu ka Račku. Inače, leševi su, kasnije je utvrđeno i potvrđeno dokumentima Haškog tribunala, stradali na više različitih mesta. Inače, taj put tokom akcije bio je pod budnim okom OEBS-a i oni tada nisu imali nijednu zamerku. Nakon svega toga izlazi Voker sa ključnom rečenicom: „Ovo je masakr.“ To je bio okidač za rat. On je prisilio Helenu Rante da u izveštaj stavi da je izvršen masakr nad nenaoružanim stanovništvom i šta biva - NATO pali mašine.

Kako je Milošević reagovao na to?

- Milošević je doneo odluku da dođemo do tela ubijenih Albanaca, da izvršimo obdukciju, pozovemo strane posmatrače, kako bi dokazali manipulaciju. On je znao da mu je već presuđeno. Uspeli smo, uzeli smo tela, izvršena je obdukcija, nalazi su se poklopili sa stranim veštačenjima i to ostaje za istoriju kao dokaz da Srbi nisu počinili nikakav masakr. Slobodan i mi smo bili potpuno svesni da valjak ide ka nama i da je naša maksimalna uloga bila da odbranimo onoliko koliko se odbraniti da. Znali smo da nam preti Hag i nezavisno Kosovo, ali smo želeli da dokažemo tu neku našu istinu. Hag je na kraju priznao da u Račku nije bilo masakra, u mojoj presudi piše da su se zločini na KiM dogodili tek nakon bombardovanja, ne pre. Takođe piše i da delegacija Jugoslavije nije odgovorna za prekid pregovora u Rambujeu i to sve ostaje istoriji.

 Kako gledate na Vokerove sadašnje izjave?

- On se kao isti izvođač ranijih radova vraća na scenu, samo u novoj fazi, koja glasi „legitimizacija velike Albanije”. Zbog toga je reakcija države veoma opravdana. To nije samo gest nekog penzionera i ja podržavam odluke i reakcije koje je donela Vlada Srbije.

 Šta je to što razlikuje sadašnju situaciju i tu iz 1998. godine?

- Sadašnji moderni svet od onog iz 1998. razlikuje se za jednog Vladimira Putina. Mi u Jeljcinu nismo imali nikakav oslonac, a to nas je bolelo. Jeljcin ni Rusiji nije mogao da pomogne. Danas su odnosi velikih sila u svetu uravnoteženiji. Imamo sada prisustvo i jedne jake Kine, koja je tih godina bila suviše daleko. Zbog svega toga sada nije moguće da se u jednoj kancelariji nekog državnog sekretara napravi neka režija i da se ona olako sprovede u delo. Ni naša pozicija nije ista, Srbija danas nije izolovana kao što je tada bila, njen ugled i moć u svetu su neuporedivo jači. Sada naše reakcije ima ko da čuje, a to je važno. Zato podržavam ozbiljnu i samouverenu reakciju Vlade Srbije.