U Srbiji vlada primitivizam!
Suzana Mančić, multitalentovana umetnica i čuvena „Loto“ devojka koja ovih dana uveseljava gledaoce šoua „Tvoje lice zvuči poznato“, priča u intervjuu za „Alo!“ o tome koliko joj je tokom godina bilo teško da ćerke Teodoru i Nataliju izvede na pravi put.
Z. Lončarević
Posle dve operacije kuka ona tvrdi da Srbija još ima dobre lekare, ali da oni rade u lošim uslovima. Iako ističe da joj je mesečna potrošačka korpa 2.000 evra, ona objašnjava da je svaki cent zaradila pošteno. Suzana se sa osudom Balkana susrela nakon što su u javnost dospela dva njena kućna video-snimka i kada je shvatila da u našoj zemlji nema čak ni solidarnosti kod žena.
U životu ste bili pevačica, glumica, voditeljka, spisateljica i čuvena „Loto“ devojka. Koja vam je profesija najdraža?
- Odavno već ne pevam, pa su ljudi zaboravili da sam tako počela, dugo nisam ni u voditeljskim vodama dok se glumi uvek rado vraćam, pa sam u neku ruku glumica. U međuvremenu sam napisala i dve knjige, ali od svega najviše volim kada mi ljudi kažu da me vole bez obzira u kojoj sferi sam im se svidela. Posebno me raduje što mi prilaze deca, žene, bake i deke. Bila sam prva multimedijalna osoba naše estrade. Svi su bili ili glumci, ili pevači ili voditelji i nije bilo mešanja. Uvek sam volela da budem zabavljač, pa sam zato sve to spajala u jedno.
Pobesnim kada zateknem prljave sudove
Čuvena Loto devojka uvek je sa osmehom na licu, ali priznaje da nije mašina, te da postoje momenti kada pobesni. - To su prave erupcije, ali jako kratko traju. Najčešće me iznerviraju oni koje najviše volim, kao što su moje ćerke koje me posle 16 sati rada sačekaju sa punom sudoperom. U kući imam psa Noa i mačku Luja, koji me oraspolože i kada sam na dnu mora. Deo sam velike ekipe TLZP i tehničko osoblje kaže da im uvek donesem lepo raspoloženje.
Da li može u Srbiji da se živi od svih tih poslova?
- Može, ali ko hoće da radi. Počela sam karijeru u velikoj državi i dobro znam šta znači veliko tržište, a da ne pričamo o ljudima mog kalibra koji rade u Americi. Sa njima finansije ne mogu ni da poredim. Kao što sam u Jugi radila u šest republika, a sada radim samo u jednoj. Normalno je da se to odražava na zaradu. Pametno sam donosila odluke, kada sam shvatila da je moja voditeljska karijera na zalasku, ja sam počela da pišem knjige jer ne mogu da sedim besposlena. I kada dođe momenat da odem u penziju, opet ću želeti da radim i zaradim, jer ono što zaradim slatko potrošim.
Na šta trošite najviše i koliko iznosi vaša mesečna potrošačka korpa?
- Nedavno je buru negodovanja izazvala moja konstatacija da mi za život mesečno treba 2.000 evra, ali to je istina. Život u centru gradu, skup auto, odlazak u dobar restoran... koštaju, ali meni te pare ne padaju s neba. Tako učim i svoju decu - da sa neba pada samo kiša, a da pare moraju da se zarade. Mnogo trošim na decu, putovanja, izlazak u kafanu, na dobar koncert, ali sa sedištem u prvom redu, a to ima svoju cenu. Život je skup, a zdravlje najskuplje.
Šta mislite o našem zdravstvu? Nažalost, zbog operacije kukova imali ste blizak kontakt sa tom temom.
- Sreća je da imamo privatnu praksu tako da svako može sebi da nađe leka, razlika je da li će ležati u fensi ordinaciji ili čekati u polumračnom hodniku Doma zdravlja. Mi imamo dobre lekare, ali oni rade u lošim uslovima. Prošla sam kroz dosta teške operacije i nisam htela da odem bilo gde, nego sam ostala u Beogradu i tu legla pod nož. Nisam imala luksuzni apartman i od ptice mleko, ali sam imala pristojnu negu. Meni je samo poražavajuće da Klinički centar posle toliko ogodina funkcioniše na dva sprata, dok je sedam u sivoj fazi. To ne mogu da razumem jer se novac skupi za svašta nešto, a za to ne može. Daj nam bože zdravlja, ali svako mora da čuva pare za crne dane.
Ubistvo Jelene ko rijaliti
Suzana priznaje da ne čita dnevnu štampu jer su joj naslovi previše negativni, a i ne želi da sluša o ubistvima i krvoproliću. - Smrt Jelene Marjanović se pretvorila u rijaliti i cela Srbija traži ubicu. Ne mogu novinari i čitaoci da reše slučaj, već policija. Svi ti naslovi mi utiču na raspoloženje i zato čitam samo neku laganiju literaturu, a o svemu se obaveštavam iz „Dnevnika“. To što je ubistvo mlade žene tema broj jedan o kojoj svi raspredaju svoje priče, dovoljno govori o tome koliko smo besposleni.
A kako da ih čuva penzioner koji ima penziju od 10.000 dinara?
- Tu nemam odgovor, to je za mene mat pozicija.
Da li je bilo teško sve ove godine vaspitavati dva ženske deteta, a da u kući nema muške ruke?
- Vaspitavati decu je jako teško danas jer je poremećen sistem vrednosti. Sve je zaljuljano, sve se uskomešalo, mulj se podigao i voda više nije bistra, pa je teško videti šta je dobro, a šta loše, pogotovo za mlade ljude koji misle da „sve što leti, to se jede“. Bilo je teških trenutaka, suza, svađa i kažnjavanja, neprospavanih noći i zahvaljujući Teodori i Nataliji sam dobila holesterol. Sa decom treba puno razgovarati, pratiti njihovo ponašanje, sa kim se druže, pa ponekad čak i pogledati u sveske, torbe i džepove. Ali te provere treba raditi suptilno, kako se deca ne bi osetila izneverenima.
Čini se da danas među decom vlada odnos „ili si lovac, ili si plen“. Kako ste vi vaše savetovali?
- Deca će naći sredinu, ali mi, kao roditelji, smo dužni da ih naučimo da razlikuju dobro od lošeg, da razvijaju dobre osobine, ali isto tako da znaju da se zaštite. Učiti dete da bude surovo i lovac to nije sreća ni roditelja, ni deteta. Moraju da nauče da vole, ali i da gube jer život su suze i smeh.
Delujete kao liberalna majka, šta biste rekli da vam ćerka saopšti da je lezbejka?
- Ne znam. Svi mi imamo drugačije predstave o budućnosti svoje dece, a oni se razvijaju u posebne ljude. Svi maštamo o tradicionalnoj porodici i unucima. Kada bi se to desilo, verovatno mi ne bi bilo prijatno, ali bih morala to da prihvatim.
Simica se buni što sam ga zapostavila
Suzana je već dugi niz godina u vezi sa bankarom Simonom Ocomokosom, koji sada trpi jer ona učestvuje u šouu „Tvoje lice zvuči poznato“, ima autorsku emisiju „Suzanin izbor“ i prisustvuje javnim događajima.
- Nije mu pravo jer naš odnos trpi, ali zna koliko mi posao znači, pa smo se uskladili. Umesto da je idem tamo, on dolazi ovde. Odmah posle TLZP-a idem u Vrnjačku Banju da snimam seriju „Selo gori, a baba se češlja“, tako da nemam odmor. Treću knjigu sam započela i samo da me zdravlje posluži, sve ću lako.
Nakon što su vaši kućni video-snimci dospeli u javnost, mnogi su vas osudili, čak i žene. Kako to komentarišete?
- Već sam zaboravila taj deo života, ali ste u pravu da izostaje ženska solidarnost. Svi su pametni i moralni na internetu kada ostavljaju komentare, a zapravo se vidi koliko iz svih njih izlazi ljubomora i zavist. Tako je to kod nas - puno je primitivizma, ljubomore i zavisti. Životi su nam toliko loši da se osećamo bolje kada vidimo da je nekome drugom loše.
Da li i obrazovanje ima udela u takvom stanju u društvu?
- Obrazovni sistem svakako mora da se menja. Zastareo je, pa je deci dosadno i zato beže sa časova. To znači da sistem mora da se prilagodi novim generacijama i novom tempu života i interesovanja dece. Školstvo mora da prati vreme u kome živimo. Teodora je diplomirala i tek tada sam shvatila da to obimno gradivo ima i svojih prednosti, dok je Natalija tek na fakultetu procvetala jer je upisala Akademiju umetnosti, smer za fotografiju i kameru. A dok je bila mala, plakala je kada sam je terala da me slika.
Da li biste podržali njihovu želju da život nastave van zemlje?
- Srcem ne bih, jer bi mi nedostajale, ali razumom bih, jer znam da bi im bilo bolje. Gde god da ih život odnese, podržaću ih, a one znaju da mogu da se vrate kada god požele.