Bilo je vreme, kume

Dva kuma. Jedan okoreli navijač Zvezde, drugi Partizana. „Jelda, kume, da ćeš da navijaš za Salzcburg?“. „Ne, vala, vreme je da i vi uđete u Ligu šampiona, evo, svega mi, navijaću za vas“...
Ovako je otprilike išao razgovor između pisca ovih redova i njegovog kuma u Zemunu, a na kraju se Crvena zvezda plasirala u Ligu šampiona. Svaka čast, bilo je zaista i vreme. Pitali su me neki prijatelji kako sam mogao da navijam za Zvezdu, ali odgovor je zaista bio jednostavan. Imam 40 godina i malo sam umoran od mržnje.

Čemu? Zvezda će igrati u Ligi šampiona, želim joj sve najbolje, ali se iskreno nadam da će Partizan naredne godine, kad osvoji titulu u domaćem šampionatu, izboriti pravo da po treći put zaigra u elitnom takmičenju i da ću se nakon Njukasla i Anderlehta radovati novom uspehu kluba za koji navijam.

A kada smo prvi put ušli u Ligu šampiona, kada je Milivoje Ćirković 2002. pogodio za taj istorijski uspeh, nisam, nažalost, bio na Ostrvu, nego na pripremama KK Crvena zvezda u Sloveniji. U trenutku slavlja prišao mi je Zmago Sagadin, tadašnji trener crveno-belih, i pitao šta to slavim. Kada sam mu objasnio da se radujem uspehu Partizana, čestitao mi je, naručio turu pića i otišao dalje svojim poslom.

Tako bi valjda trebalo da bude. Tura pića za uspeh u Evropi i idemo dalje. Da jednog dana imamo i dva predstavnika u kvalifikacijama za Ligu šampiona, ako nastavimo ovim putem. Da za deset godina ne slavimo ulazak u elitu, nego da proleće u Evropi tretiramo kao nešto uobičajno i sve ispod toga kao neuspeh. A što se tiče crveno-belih, iskreno, malo mi je žao Radonjića, što će otići pre nego što se na „Marakani“ zatrese čuvena mušema. To je nešto što se parama ne može kupiti.

S druge strane, tu će biti Ben, Borjan, ratnik Pavkov, najveće blago crveno-belih trener Milojević, Krstičić... Mala je ova kolumna da se nabroje svi oni koji su se vratili visokog uzdignutog čela iz Austrije, a igrači Salzburga su napravili samo jednu grešku. Prelomni trenutak meča bio je, po meni, kada je Marin Pogrančić nagazio Pavkova, koji je u tom trenutku raskrvavljen ležao na travi. U tom trenutku eksplodirao je Krstičić, svi drugi su pratili njegov primer, kao da su pomislili: „Em vodite sa 2:0, em hoćete da nas gazite, pa sad ćemo da vam ****“. Ostatak meča je nešto što bi i Bjelogrlić teško mogao da režira, ne zato što je partizanovac, nego je tu transformaciju teško dočarati, ako ne i nemoguće. Mada, izgleda da neko Austrijancima nije preneo čuvenu izjavu Milana Živadinovića „da je 2:0 najopasniji rezultat“.

Pročitajte i: