Crne Gore bez Matije nema

Veliki vladari kite se svojim slavnim umetnicima i naučnicima. Njima su sva vrata ovog sveta otvorena, i to pametni znaju da iskoriste. Nije slučajno što su Crnjanski, Andrić i Dučić bili stubovi jugoslovenske diplomatije. Eto, tako je kod pametnih vladara, ali u zemljici kojoj njeni građani, ne bez razloga, tepaju „Milojebina” nema ni pravde, ni zakona, a bogami ni razuma. Nema ničega sem straha da će im neko spolja, ponajpre iz Beograda, srušiti državicu sazidanu na prljavom novcu, koju pokušavaju da sačuvaju NATO raketama, lažnim popovima i izmišljenim slovima.

Samo u takvom provizorijumu može se desiti da jednom velikom Matiji (sa čijim se političkim stavovima često ni sam nisam slagao) bude uskraćeno gostoprimstvo. Da mu bude zabranjeno da, kada za to dođe vreme, kosti odmori u svom Veljem Dubokom u Morači, kod Kolašina. A kako nam je sam priznao, zadnja želja mu je bila da počiva pored svojih predaka. Ali i živ, a verovatno i mrtav, Matija je opasan. I u pravu su, jeste opasan za sve one kojima je himnu napisao ustaša Sekula Drljević, koji se stide Njegoša i kralja Nikole i njihovog srpstva. Zato ga je letos u Budvi crnogorski režim napao „Ženama u crnom”, a verujem da se ne bi libili ni da ga uhapse, nego nesrećnici znaju da je Matijine pesme nemoguće uhapsiti, da ih svaki Srbin koji drži do sebe barem polovinu zna naizust.

Crna je Gora bila, pa je nema!

Crnogorsko ga bi, pa prođe!

Ko i sve što prolazi,

I njoj ga šorak donio!

Sve u svoj vakat, pa i ona!

Kad je sebe to bilo?!

Postoje samo planine —

U kojima su nekad živjeli Crnogorci

(Matija Bećković)

Zato je mahniti diktator, koga se zbog njegove kriminalne prošlosti gnušaju i njegovi saveznici u Vašingtonu i Berlinu, ali koji je zbog svega toga njihov ponizni sluga, odlučio da se osveti Matiji. Da mu zabrani da kaže da je Podgorička skupština 1918, na kojoj je donesena odluka o ujedinjenju Crne Gore sa Srbijom, jedan od najsvetijih datuma u crnogorskoj istoriji. Onoj pravoj, a ne onoj koju danas izmišljaju kako bi opravdali stvaranje hibridne crnogorske nacije, koja je nastala 1945. godine. Njihov strah je ogroman jer znaju da će se takva država raspasti kao mehur od sapunice čim odumru ili barem popuste pipci Đukanovićeve mafijaške hidre koja je okovala Crnu Goru.

Ceo taj veštački projekat završiće na đubrištu istorije, a Matija Bećković biće za vekova jedan od najvećih srpskih (pa samim tim i crnogorskih) pesnika i intelektualaca. Njegove knjige živeće u svim čitankama i bibliotekama dok nas bude, a u njima je sačuvana ona prava i viteška Crna Gora. Da ne kažem da je Matija kao Noje od potopa spasao svoj narod. Jednom će to neko umeti da ceni.