Džabe pišem, džabe čitaš
Neverovatno je da kao narod kolektivno odreagujemo na fudbalsku nepravdu, dok na sva druga nanesena zla gledamo kao na neizbežnu sudbinu, na ulogu koju smo prihvatili s radošću.
Privatna arhiva
Zar je naša pobeda to što nas samo poraz i nepravda ujedine?
Radost gubitnika, to mu dođe kao dijagnoza. Naše nacionalno biće je obolelo i treba naći način da povrati imunitet. Očigledno uzalud kljucam(o) po umovima čitatelja, jer do njih i dalje dopiru samo zvuci rijalitija. Za jedno veče Srbi su poslali 16 miliona SMS-ova kao donaciju i otvorenu podršku razvratu i nemoralu. Gotovo pet miliona evra iz džepova građana Srbije u svega nekoliko sati slilo se u kasu kreatora spektakla i pokusnih kunića, novih uzora srpske omladine.
Ujedinjeni u fudbalskoj nepravdi i rijaliti nadmetanju, a razbijeni po pitanju socijalne pravde, odbrane od degradacije moralnih principa, Svetosavlja, Kosmeta... Oguglali na nepravdu, osim na fudbalsku. Pa, dajte onda jednu loptu, jednu livadu, dva gola i nas sedam miliona na teren! Svako u dresu svoje stranke, organizacije ili pokreta, da odigramo i tu finalnu nacionalnu utakmicu u kojoj ćemo pokazati svoju najbolju veštinu - postizanje autogolova. Takva utakmica se, manje-više, odigrava svakodnevno, mada većina igrača nema svest o tome, niti ume da se orijentiše na kojem delu terena se nalazi i koja mu je uloga u timu, pa pred kraj unutrašnjeg derbija, kad ugleda semafor, rezultat i strelce autogolova, zavapi, pobuni se i rastrči taman onoliko koliko traje haško-sudijska nadoknada, nedovoljno čak i za počasni pogodak, za spasavanje dostojanstva.
I tako iznova i iznova. Šta uopšte uraditi, kako probuditi one koje su ubedili da spavaju, da je sve ružan, ali neophodan san i da će brzo proći za dve ili najviše tri godine? Za početak da raščistimo sami sa sobom: ako ne volimo Srbiju, prosto odaberimo drugu zemlju, a mi ostali krenimo od definisanja države kakvu želimo. Dokle god i sami podržavamo korupciju (podmićivanjem saobraćajca, recimo), nemamo pravo da je rešavamo na državnom nivou. Dokle god ne poštujemo svoje pretke, pismo, veru, nemamo pravo da kukamo što drugi ponosno ističu svoje simbole. Dokle god nam je fudbalska nepravda ispred urušavanja obrazovanja i zdravstva, nema nam vaskrsa. Ako ne postanemo bolji, biće nam još gore...