Hrvatski jal

 

On, izbeglica iz Krajine, čestitao je Hrvatima na pobedi. Čestitao im je pobedu nad njegovim tridesetogodišnjim roditeljima i dedi od 80 godina.
Razmislila sam - i ja se pridružujem čestitkama.
Čestitam im pobedu nad kolonom traktora s kojih su visili bicikli i dušeci, dečja kolica i bebe koje su spavale u njima. Čestitam im na pobedi svake starine koju su zaklali na kućnom pragu. Čestitam im i na krajiškoj pustinji s kojom sad ne znaju šta da rade.
Da li je to taj ljuti neprijatelj kojeg su Hrvati pobedili i vojno porazili? Priznajem, ne znam. Zar oni i sami ne kažu da, u trenutku kada su stigli u Knin, tamo nije više bilo nikog. Protiv koga su se to borili za svoju nezavisnost? Jer, ako nikoga nisu pobedili, kakvu to pobedu slave?
Paranoičan i iracionalan svet, u kojem danas žive Hrvati, ovih dana dostigao je vrhunac. Porazili su već poraženog i oterali svoj narod. Sad imaju livade bez naselja, čitave prostore koji su prazni, ne žive ništa bolje od nas, kubure s istim problemima kao i mi. Ali, rat još traje, iako se ne puca. „Oduzeli ste nam rat, ali nam niste oduzeli mržnju“. Nešto morbidno ima u tome da likuju nad mrtvima, nad decom, starcima, ženama.
Bilo je i ranije pokušaja da se demografska slika izmeni preseljavanjem, ali i to „humano preseljenje“ bilo je eufemizam za nasilno čupanje naroda iz njihovog staništa, što je sve samo ne humano. A cilj je isti - etničko čišćenje. Franjo Tuđman je etnohuliganstvo pravdao u svojoj knjizi rečima da se tako stvara veći sklad nacionalnog sastava naroda, etnička homogenizacija države i njenih granica. U prevodu - genocid je koristan. Zato danas imamo zločince koji se otvoreno hvale zločinima i nigde ne odgovaraju, državu koja prva krije sve neotkrivene žrtve i oteže njihovu identifikaciju. To je ništa drugo do produžavanje zločina. A opraštanje zločina je osveta žrtvi.
I šta god da urade, utisak je i dalje isti. Oluja je poraz Hrvatske. Čist animalizam, destrukcija, razaranje i varvarska osveta. Tiranija jačeg. Za tri dana evropski narod je, u ime Boga i Hrvata, vekovne hrišćanske tradicije, prognao sa stogodišnjih ognjišta preko 250.000 svojih sugrađana Srba pod parolom „pod zemlju ili van zemlje“. Rezultat koji su dobili nije utišao srbofobiju koja Hrvate navodi da kinje svakog Srbina, na svakom mestu i u svako vreme, danju i noću, na ulici, u kući, prodavnici, školi, poslu. Politika je gurnuta i u njihovu porodicu, pravo kroz krevete i trpezarijske stolove.
Istina je da je ovo najveći zločin 20. veka. Pravda vapi za javnom ispovešću pasa rata koji glumataju bogove mira i slave svoj zločin. Kao da ne znaju - u ratu nema pobednika. U njemu smo svi žrtve . A u ovom posebno ništa nije bilo sveto. Poubijano je više dece i omladine nego vojnika. Više žena nego vojnika. A najviše staraca, njih više nego svih ukupno.
Možda su pobedili juče, možda slave danas, možda će i sutra da se raduju, ali niko ne može da me razuveri da Hrvatska neće u istoriji ostati upisana kao varvarska država koja je na zakonima divljaštva i odmazde svoju državnost stekla koseći goloruki narod koji beži. Zauvek će ostati oni koji su ubijali nemoćne na kućnom pragu, one koji su već izgubili sve, kolonu srpske budućnosti koja od njih odlazi u nepovrat.
Ako se dobro sećam, Stipe Šuvar je nekom prilikom skrenuo pažnju na hrvatsku reč „jal“. Hrvati jedini u svom jeziku imaju reč koja u suštini svog prevoda znači da je uvek krivica do drugoga. Njeno značenje na svim drugim jezicima može samo opisno da se prevede. Nešto slično tome kao što Eskimi imaju preko deset različitih reči za sneg, ono što je njima najbitnije, tako i Hrvati imaju večitog krivca. Pirova pobeda odvela ih je u nacizam, a oni su ostali u svom iracionalnom svetu, u kojem sve svoje frustracije prelamaju i kanališu kroz mržnju prema Srbima. Bio je rat. Pobedili su. Umesto da tu da stave tačku, oni u svojoj paranoji, u svom ludilu, u svom jalu - idu sve dalje.