Identitet i integritet

Gospodin Ji je nesumnjivo studiozno pristupio „balkanskom pitanju” i nemam ama baš nikakvu dilemu u vezi s tim. U svojim nastupima deluje ozbiljno pripremljeno i (barem je to ranije bio slučaj) vrlo temeljno obrazlaže svoje stavove.

Bez obzira na navedeno, deluje mi da je poslednjih godina (pa i decenija) američka birokratsko-diplomatska struktura na zadatku sprovođenja svoje agende mnogo više nego što se angažuje na pružanju istinske pomoći Srbiji i drugim zemljama zapadnog Balkana. Ne vidim da je Hojt Ji izuzetak; on samo radi svoj posao: prenosi očekivanja i zadatke kao da se radi o koloniji, a ne nezavisnoj državi.

Izuzetno je važno da Srbija u diplomatskim aktivnostima pokazuje integritet. Sa svima sa kojima je to moguće treba sarađivati, ali saradnja je dvosmerni proces: traži mnogo diplomatske umešnosti za postizanje dogovora, ali nikako ne može da znači slepu poslušnost i puko izvršavanje naloga bez obzira na interese države.

Možda su zapadne diplomate navikle da im se ne pokazuje realna slika i ne govori istina u oči. Ipak, kada je reč o ključnim nacionalnim i državnim pitanjima, treba pokazati integritet. Postoje, jednostavno, teme o kojima se ne pregovara. Svaka država ima takve teme i Srbija nije izuzetak. Sve što zadire u nacionalni identitet i teritorijalni integritet Srbije može biti tema za unutrašnji dijalog, tek nakon toga i za diplomatsku komunikaciju, a ni u kom slučaju ne može biti predmet naloga ili očekivanja iz inostranstva.

Voleli Aleksandra Vučića ili ne, mora se priznati da vodi vrlo balansiranu spoljnu politiku prema najvećim svetskim silama. Izgleda da strane diplomate, pod pritiskom ostvarivanja njihove agende i zadataka postavljenih pred njih, ponajviše žulja baš ta balansirana pozicija. Deluje da imaju sve manje strpljenja. Ipak, Srbija, koliko god bila mala, mora da ima i identitet i integritet. Svaka strategija, osim odgovornog odnosa u diplomatskoj komunikaciji, dugoročno je osuđena na neuspeh. Političar koji bez dijaloga i slepo poslušno krene da ispunjava agendu stranih zemalja vrlo brzo od istih tih stranih „zaštitnika” biva odbačen i potrošen (verujem da o ovome i te kako možete pitati Borisa Tadića i mnoge druge). Na kraju izgubi podršku i svog naroda i stranog faktora, unazađuje poziciju države i pritom gubi vlast.

Imajući u vidu Vučićevu sjajnu osobinu da dobro uči iz grešaka svojih prethodnika, verujem da će i ovog puta puta da izbalansira spoljnopolitičku poziciju i zadrži put očuvanja i identiteta i integriteta. Da li će i koliko moći da Srbiju održi u balansu između želja, planova i ambicija velikih sila (a one se po pravilu ne poklapaju), pokazaće vreme. U svakom slučaju, biće zanimljivo.