Između ruskog licemerja i skrivenih namera Zapada

Iako je sada komičan ovaj prenaglašen i jeftin napor komunističke propagande, ipak nekako čini da saosećam sa srpskim majorom, iako možda ne bi trebalo, jer ništa nisam uradio ni za Nemce, ni za Amerikance, ni za Engleze... Ipak, delim sjajne vrednosti svih tih zemalja i njihovih nacija i nikada nisam imao dilemu da je Srbiji mesto na Zapadu. Kao neko ko se zalaže za civilizacijske zapadne vrednosti i ko nije nikad imao dilemu da li moramo da obnavljamo stara savezništva sa SAD, Velikom Britanijom..., osećam se pomalo iznevereno ponašanjem i postupcima tog Zapada kojem želim da moja Srbija teži.

Moguće je da će Kosovo ovih dana postati članica Interpola, bez obzira na zaista utemeljeno protivljenje Srbije da će time ta organizacija biti oslabljena, „bušna” zbog otvorene mogućnosti da kriminalizovana vlast u Prištini sada dobije pristup svim bazama podataka i otvorena vrata da usmerava resurse Interpola ka ostvarenju svojih političkih i poslovnih ciljeva. Ovog članstva ne bi bilo bez izuzetno jake podrške zapadnih zemalja Kosovu i to je bilo jasno od početka kampanje za učlanjenje Prištine u međunarodnu policijsku organizaciju, i to nije nikakvo iznenađenje. Ono što je mnogo zanimljivije, iako ne i iznenađujuće za mene, jeste to što je Rusija svojim glasom na skupštini Interpola dopustila da se pitanje članstva Kosova uopšte stavi na dnevni red, čime je otvorila vrata kosovskom članstvu toj organizaciji!

Sa Zapadom smo načisto, njegova podrška stabilizovanju Kosova kao nezavisne države je jasna, otvorena je i principijelna. Iako nama u Srbiji koji delimo zapadne vrednosti i dalje teško prihvatljiva. Ono što se još jednom pokazuje kao vrhunac licemerja jeste odnos Rusije prema Srbiji i njenim strateškim interesima i životnim problemima, gde ta velika sila, vodeći se isključivo sopstvenim interesima, a nikako nekakvim bratskim odnosima sa Srbijom, radi ono što je njena agenda. A to je držanje Balkana u konstantom stanju nestabilnosti, nerešavanja najvažnijih problema, neuređenosti institucija i što sporijem, po mogućstvu večnom stajanju pred vratima EU i NATO. Rusija želi da održi svoj maligni uticaj na Balkanu, obeshrabrujući reformisanje institucija, plasirajući emocije o bratstvu i antizapadnjaštvo kao najvišu vrednost ovog savezništva, a u stvari zalivajući i negujući koruptivne odnose, nazadnjaštvo i vazalni odnos svojih balkanskih „kolonija”. Setimo se samo koliko je napora i novca Rusija uložila u destabilizovanje prilika u Crnoj Gori ili Makedoniji, besno reagujući kada su se ti njeni napori izjalovili, a te dve države snažno nastavile integracije u NATO i EU.

I zato su prazni i licemerni pokušaji ambasadora Rusije Čepurina da se udvara srpskoj javnosti, bagatelišući Putinov pariski susret sa Hašimom Tačijem, svodeći ga na slučajno, kuloarsko ćaskanje, jer daleko je to bilo od hvatanja ruskog predsednika za rukav i beleženja selfija. To je bio unapred planiran i dogovoren sastanak, a o tome svedoče fotografije na kojima Putin i Tači poziraju u Jelisejskoj palati, kao i kasnije Tačijevo saopštenje o sadržini razgovora. „Nije na nama da vodimo računa šta će da radi velika sila kao što je Rusija, nije na meni ni da kukam”... - rekao je tim povodom predsednik Vučić. I potpuno je u pravu. To je izjava ozbiljnog i racionalnog državnika. Hašim Tači je takođe u pravu kada kaže da je to bio jedan od najvažnijih susreta za međunarodnu afirmaciju Kosova kao nezavisne države. Isto tako je bilo važno letošnje saopštenje Fudbalskog saveza Rusije u kojem se čestita izbor Agima Ademija za predsednika kosovske fudbalske organizacije i sa nestrpljenjem očekuje dalja saradnja ruske i kosovske fudbalske federacije. Rusija i Kosovo imaju mnogo bolje odnose nego što u našoj javnosti može da se zamisli, a kamoli da se prihvati. Takođe, ruski odnos prema Srbiji daleko je od bratskog, a mnogo bliže trgovačkom i račundžijskom nego što naša javnost želi da zamisli i prihvati. Možda će takav odnos Rusije prema Srbiji i Balkanu biti malo vidljiviji i posle skupštine Interpola u Dubaiju, jer postoji šansa da upravo Rus preuzme funkciju prvog čoveka Interpola, a kao najozbiljniji kandidat pominje se general Aleksandar Prokopčuk.

Ima li u međudržavnom energetskom aranžmanu Srbije i Rusije, tom temelju naših odnosa za 21. vek, ičeg bratskog? Ili smo NIS možda dali daleko ispod cene, očekujući zauzvrat milione od Južnog toka, koji nikada neće biti izgrađen, ili time platili nekakvu fluidnu podršku Rusije po pitanju Kosova. Ili nečeg, možda, bratskog ima u nabavci helikoptera od Rusije, pri čemu nijedan nije isporučen dok na ruske račune nije legao poslednji dolarski cent za tu svrhu. Da budemo krajnje pošteni, ovakav odnos je potpuno normalan u današnjem svetu, ali nema nijednog razloga da u njega učitavamo nekakvo bratstvo, jedinstvo po veri, kulturi i slične nemerljive i nenovčane kategorije. Rusi to ne rade, pa zašto bismo to radili mi? Kao i sa Srbijom, Rusija nastupa prema Kosovu krajnje racionalno, kao u Dubaiju, na skupštini Interpola, na primer. U Prištini nemaju ništa protiv toga, reklo bi se da ni na Zapadu nisu zbog toga nezadovoljni. Ipak, tu negde prestaju sličnosti kada je reč o strateškim pogledima Rusije i Zapada na Balkan. Moskva ne želi Balkan integrisan u zapadne strukture (NATO, pa i EU, pre svih), a to namerava da ostvari držanjem regiona što duže u stanju nereformisanih institucija, u stanju tenzije, ohrabrivanjem i podrškom nedemokratskih lidera i politika... Ubeđen sam da Rusija nije presrećna zbog Vučićeve agende susreta sa najmoćnijim zapadnim liderima. Niti aplaudira poseti francuskog predsednika Makrona Srbiji u narednim nedeljama. Sve ovo je odavno jasno Zapadu, čiji su strateški ciljevi na Balkanu potpuno suprotni. Ili možda nisu?

Ovo pitanje nije rezultat antizapadne paranoje, toliko odomaćene u našim krajevima. Ono je logična posledica niza teško shvatljivih poteza, dvosmislenih ili potpuno različitih poruka koje u Srbiju, na primer, stižu iz zapadnih prestonica, i to u dugom vremenskom trajanju. Krenimo od najnovijeg. Kako se prijem Kosova u Interpol, kao nesumnjivi korak ka daljoj destabilizaciji prilika na Balkanu, uklapa u napor Zapada da konsoliduje region i okrene ga evropskim integracijama? Ne ide li ovo upravo u smeru koji priželjkuje Rusija? U smeru nove tenzije, zaoštravanja, dodatne kriminalizacije ovog prostora, koji tako postaje još manje privlačan za bilo koji veći i dugoročniji biznis, ali zato veoma privlačan za „investitore” sa istoka, koji se gnušaju tendera, berzi, ugovora, konkurencije, već vole da posluju kešom i kafanskim stiscima ruku. Onako bratski!
Može li se odnos Nemačke prema Srbiji poslednjih godina zaista tumačiti kao dobronameran i uverljiv, partnerski i pokroviteljski, uz naglašenu naklonost srpskom predsedniku Vučiću, a u isto vreme se odbija svaka njegova inicijativa za dovršetak kosovskog pitanja, uz saglasnost i kompromis dve direktno uključene strane. I uz toplo pismo Angele Merkel Ramušu Haradinaju, puno podrške za istrajnost u vezi sa nezavisnosti Kosova. Ima li ikakvog racionalnog objašnjenja za uporno ćutanje zapadnih vlada na dugotrajno, sistematično plasiranje otrovnih tekstova skuvanih u ruskim obaveštajnim službama o nekakvim planovima za prevrate i atentate CIA i MI6 u Srbiji, o rušenju Vučića i razaranju Srbije... Zapadni ambasadori i njihove vlade ne reaguju na takvu razornu propagandu ruskih obaveštajnih centara, niti pokazuju bilo kakav napor da se tome suprotstave, prepuštajući srpsku javnost poplavi najcrnjih teorija zavere. Kada su naslovne strane pojedinih srpskih medija objavljivale da agenti MI6 pripremaju likvidaciju predsednika Vučića, britanski ambasador u Beogradu nije reagovao jer je u to vreme bio na pecanju u južnoj Engleskoj, pa valjda nije mogao da izdiktira izjavu da ne bi uplašio pastrmke. Sledeći put je verovatno bio neki drugi razlog, pa još jednom i još jednom...

 

Kao profesionalac, kao neko ko se bavi izučavanjem bezbednosti i rada obaveštajno-bezbednosnih službi, skidam kapu ruskim službama na ozbiljnom radu koji demonstriraju u Srbiji! Za razliku od njih, zapadne službe ili nemaju kapacitet da se odupru toj njihovoj propagandi ili su nezainteresovane za Srbiju, pa im je svejedno što polako, ali sve ubedljivije postajemo rusko ostrvo na Balkanu. Sve je teže objasniti šta su to danas vrednosti EU, a još teže braniti ih. Da li su te vrednosti i relativizovanje i negiranje ustaških zločina nad Srbima od Hrvatske, koja je članica i NATO i EU, i njeno sve agresivnije relativizovanje antifašističkih temelja moderne Evrope? Da li su to naručene izjave i izveštaji evropske parlamentarke Tanje Fajon, agresivnog i upornog lobiste kosovskih Albanaca? Jesu li vrednosti EU izjave Sebastijana Kurca da će Austrija glasati za prijem Kosova u Interpol, koje izgovara dok sedi na konferenciji za štampu u Beogradu, sa našim predsednikom. Jesu li vrednosti EU prodaja oružja od strane evropskih zemalja nepostojećoj kosovskoj vojsci i podrška formiranju te vojske mimo svih pravila, sporazuma i dogovora? Jesu li vrednosti EU zagovaranja pojedinih evropskih političara da su manastiri i crkve SPC vlasništvo Kosova i kosovskog naroda jer su na toj teritoriji? Da li su vrednosti EU insistiranje Angele Merkel da granica Kosova ne sme da se menja i da je Kosovo nezavisna država u postojećim granicama? Da li su vrednosti EU promena odluke Španije (koja nije priznala nezavisnost Kosova isključivo iz sopstvenih interesa, jer ima iste probleme sa Katalonijom i Baskijom) da kosovski sportisti mogu da koriste zastavu, grb i ostala obeležja države Kosovo kad se takmiče na teritoriji Španije jer je Međunarodni olimpijski komitet zapretio da će izbegavati Španiju kao domaćina sportskih takmičenja dok ona ne promeni odluku o zabrani korišćenja državnih obeležja kosovskim sportistima? Da li su vrednosti EU da Kosovo sve dobije, a Srbija sve izgubi?

Da li se interesi zapadnih zemalja sada već duboko konfrontiraju temeljnim vrednostima koje deklarativno neguju i propagiraju? Rusija s tim nema problem. Ona priznaje pasoš Republike Kosovo, izdaje vize imaocima tog pasoša i dozvoljava učešće kosovskim sportistima uz isticanje državnih simbola Kosova. Na raskrsnici smo na kojoj je sasvim opravdano i legitimno pitanje - imamo li na Balkanu zaista sukob dva koncepta, dve vizije regiona, zapadnog i ruskog, ili imamo tek simulaciju tog konflikta, dok je u pozadini u stvari zajednički interes da Balkan ostane nestabilan, neuređen i zaostao izvor permanentnih sukoba i ratno žarište u kojem je nadmetanje velikih protivnika uvek moguće i otvoreno? Stojeći na ovoj raskrsnici, Srbija mora da učini pravi izbor i da prepozna gde je skretanje za autoput i brzu traku, a gde je stranputica i ćorsokak. To neće moći da učini bez jasnih putokaza, koji su, nažalost, i dalje u magli i neosvetljeni iz nekog razloga. Oni koji Srbiju zaista žele u brzoj traci evropskog autoputa treba da to jasno pokažu, ne stavljajući apsolutno nijednu dilemu, niti mogućnost za skretanje u slepu ulicu. Tamo smo već bili!