Kako ćeš da umreš, čoveče?
Dok je svojevremeno izvodio neku paravojnu grupu sledbenika u defileima kroz varošice Raške oblasti, činilo se da je Muhamer Zukorlić državni neprijatelj, pretnja po ustavni poredak Srbije.
privatna arhiva
Nedugo zatim, svoju muftijsku odeću zamenio je kravatom, poslaničkim imunitetom i na moje lično zaprepašćenje mestom predsednika skupštinskog odbora za obrazovanje. Holivudski preokret karijernog puta jednog muftije nije, međutim, tema ove kolumne. Zukorlić me je prijatno iznenadio jednim televizijskim gostovanjem. Naime, najpametniju, a što je zanimljivo, upitnu rečenicu koju sam iz njegovih usta čuo, izgovorio je Milomiru Mariću gostujući u veoma gledanoj emisiji "Ćirilica", a kao pozivanje na odgovornost za uništavanje mladih generacija pozicioniranjem rijalitija u fokus pažnje mladih.
Ponavljam, na moje veliko iznenađenje Zukorlić postade "glas vapijućeg u pustinji", glas opomene za sve spremne da uruše moral, obesmisle borbu, degradiraju obrazovanje, raskuće i rasparčaju Srbiju! Možda nesvesno, ali je upravo on izgovorio nešto što bi horski moralo da se ponavlja, da odjekuje u ušima svakog Srbina koji želi da se spase i da spase svoje bližnje i sve nas u ovome, ali i onome veku.
Ako uzmemo kao ideju da je Zukorlićevo pitanje "Kako ćeš da umreš, čoveče?" svojevrsna parafraza onog: "S čim ćeš pred, Lazara?", možemo isto primeniti na sve nas, učesnike budućeg referenduma kojim će se, kako kažu, rešavati pitanje Kosmeta. Iako mi nije najjasnije šta je tu uopšte upitno, jer je odgovor na sve dao baš taj Lazar, ostaje pretpostavka da se ovo pitanje rodilo pre dvadesetak godina u glavama onih koji držaše kormilo Srbije u rukama, na našu vlastelu od raspada Jugoslavije do danas.
Dakle, ako gledamo na državu, na državnike koji su trpeli, a i danas trpe velike pritiske kolonijalnih sila i već više od deceniju odolevaju pred nacionalnom kapitulacijom odbijajući da se odreknu Kosmeta, jasno je da ih od toga pre svega može odvratiti pomisao na susret sa sobom pred strašnim sudom, pred ogoljenom istinom gde se posledice ne mogu amortizovati medijskim spinovima i manipulacijom. Ne može se izdati, pa mirno sanjati. To je samoobmana posle koje čovek ili skrene ili svene i do zadnjeh otkucaja srca sebi ponavlja pitanje - kako ćeš umreti, čoveče? A država nije rijaliti, narod nije seoska zadruga i nijedan honorar ne bi mogao da sanira posledice. Zato svi od prvog do poslednjeg u državi, neka se pred referendum sete pitanja - Kako ćeš da umreš, čoveče?