Maduro će biti streljan veoma brzo

Napunio sam jubilarku, 50 pre tri dana, i jebe me to što sve znam. Ponekad bih voleo da ništa ne znam, a pogotovo bih voleo da ne znam to što sve znam, ali, nažalost, to više nije moguće. Svome dragom prijatelju i poslaniku meni „antidragog“ SNS-a Vladi Đukanoviću sam prognozirao pre dva dana, u četvrtak - Maduro će biti uhapšen i streljan u Venecueli za najviše mesec dana. Čim sam čuo da je svrgnut na ulici i da je Amerika priznala novog predsednika, samo sam obratio pažnju da li će neki demonstrant dodatno poginuti. I poginuli su. Kažu, dvojica. Samo sam tu vest čekao. To Madura dovodi pred streljački stroj, „ubistvo nakon svrgavanja“, jer tu će ga juriti kao običnog ubicu, bez političkog legitimiteta. 

Ako Amerika hoće da te svrgne, ona to radi u nekoliko etapa, i to može da potraje - prvo, dugo, dugo demonstracije moraju da budu, čak i godinama, pa ima primera da te čekaju i decenijama (Gadafi, Sadam...), pa tek onda iznenada priznaju novu vlast kad ovaj omraženi po njima i tek po njihovom američkom kriterijumu „prećera“ i „odmetne vlastodržaštvo od naroda“. Obično se traži neka legal, neka legitimna spona za prelaznog predsednika. U venecuelanskom slučaju, to je bio predsednik parlamenta, jedini iz opozicionih redova u sistemu. Čaušeskua je nasledio, da podsetim, njegov potpredsednik. A u Zimbabveu, recimo, Mugabeov šef armije. 

Dakle, matrica je ista, važi i za Evropu, i za Južnu Ameriku, i za Afriku. I potpuno sam saglasan sa tim. Da se zna ko je gazda u civilizaciji. Kome ona pripada. Ko predvodi svet u kojoj fazi čovečanstva. Pa ne može kome padne i prdne na pamet da se proglasi vođom, diktatorom i Cezarom. Kao, šatro, zbog nacionalnih interesa i nezavisnosti. Međutim, problem je što Amerika dugo nekog trpi, mada sve zna i brižljivo skuplja podatke o svakom. Evo, Gruevskog su trpeli godinama, doduše, u početku je bio proamerički, a postao je proruski pre jedno dve-tri godine, i to nepune. Dozvolili su mu evakuaciju, јer ne predstavlja ništa, nikakvu opasnost više. Da predstavlja, bio bi uhapšen, nema sumnje. U Evropi retko Amerika obara na ulici samozvane satrape.

Od Čaušeskua naovamo samo, gle čuda, baš Miloševića, indijanca i ludaka koji se zapatio baš u Srbiji. Imao je on i mnogo talenata, čak i mnogo pronicljivosti i istorijskih činjenica na svojoj strani, ali u osnovi je bio pobrkani ludak. Sada se glorifikuje tobož „njegovo ostvarenje“ Republika Srpska. Kakva laž. Najcrnja moguća. Stvorili su je Karadžić, Mladić i vojska u ratu, a on je bio spreman da je razdrnda i raskomada još Vens-Ovenovim planom. On i onaj njegov idiot Dobrica Ćosić, Titov omiljeni komšija udbaš, a kad je video kraj svom drugom gazdi, a znajući da je Sloba samo bleda kopija Tita, pobegao je u „Otpor“ 5. oktobra posle podne tek. Nije bio siguran ni 24. septembra, a ni 4. oktobra uveče, niti 5. ujutru. Miloševic je kapitulirao više puta - od krajiških traktora do Kosova, a da ne pričam za ekonomiju jedne, trebalo je biti, mislim, evropske države. Smejem se kad god ugledam razne psihopate i ludake, a ima i koji se samo prave blesavi, na raznim televizijama, a rekao sam i ranije, sve to ukupno odgledam po prve dve-tri rečenice kad prozbore. Znam ih sve. Lično. Gotovo sve. Nebitno. I nebitni.

Ono što je bitno, ja kažem - nema promene vlasti u Srbiji jer, prvo, ja to kažem, pa je i zato nema, jer ja znam više od svakog u ovoj zemlji. Osim od jednog čoveka. A njega, opet, znam 30 godina. Nikad neće napraviti Miloševićevu grešku da zarati protiv Amerike, a pametniji je i savršeniji igrač, i to u novom vremenu od Tita. Onaj idiot kralj Aleksandar izgubi narod u ratu i još popio metak. Kreten. Draža glup, a Ljotić i Nedić izabrali pogrešnu stranu i pukli posle nepune četiri godine. Milo Đukanović zna šta radi. Sprdnja ide ovom Kneževiću. Sve će mu biti oteto i biće, ako treba, čak i uhapšen. Ako ne dođe da se izvini, i to na kolenima. Vučić je, to već rekoh, pa i u prošloj kolumni, čini mi se, pametniji, staloženiji (osim kad folira nervozu i ponekad plane, jer to tako mora, zbog raznoraznih indijanaca...) i bolje obavešten, i sveobuhvatniji u radu na mnogim poljima, čak i od Mila. Ja Mila poštujem, i Milo mene. Milo zna da ja znam sve. Dugo je bio najjači eksjugoslovenski igrač. I sada je jak kao zemlja. Ali je pao na drugo mesto. To se čak i vizuelno vidi kad prilazi da se pozdravi i izljubi sa srpskim predsednikom. I još mnogo toga bih vam napisao, ali neću. Ne treba da znate sve.

Dakle, nije Zapad, Amerika da prevedem, lud i da menja na ulici u Srbiji ono što nije za promenu. Svašta. Počela je predizborna kampanja i Vučić ih sve već urniše, parni valjak (da izvinu „delije“ na izrazu) već ih sve melje. Ali to je za izbore u 2020. A onda tek idu predsednički 2022. Odoh da pijem kafu sa Bata Koletom i Necom, čitaju i krste se, bas kao i ja, gde pobeže ovaj ludi Davor Dragičević, što, vidim, hoće „da ide kod svog Đakca“. Pa me čeka biznismen i legendarni novinar Milinko Bujišić, vlasnik „Beladone“, koji više ne piše za „Danas“, na zemunskoj našoj penzionerskoj kafi da analiziramo malo.