Podele

Uprkos prazničnoj atmosferi, postizborne turbulencije se nisu značajno smanjile.
Aleksandar Vučić je na ponovljenim biračkim mestima osvojio u proseku osvojio 70 odsto glasova, što je značajno više od 55 odsto, koliko je osvojio 2. aprila.

Ovo je logično: em narod voli pobednike, em je opozicija ponovo demonstrirala potpunu nesposobnost da se mobilizuje i organizuje. Umesto da su ponovljena biračka mesta koristili da pokažu kako imaju snage za ozbiljniji rezultat, kandidati opozicije doživeli su debakl veći nego u prvom krugu predsedničkih izbora.

Za to što je opozicija u Srbiji slaba kriva je ona sama: politička bezidejnost, odsustvo terenske organizacije, uljuljkanost u krugove samoproklamovane pseudoelite, koja po principu „ja tebi serdare, ti meni vojvodo“ stvara paralelnu internet realnost, kao i nerazumevanje stvarne Srbije i života van Beograda doveli su ih tu gde su.

Opozicija upire prstom u Aleksandra Vučića tvrdeći da je utakmica bila nefer. Poznato je da nesposobni uvek nalaze krivce u drugima. To ih manje boli nego da se pogledaju u ogledalu i da priznaju sebi da su izgubili utakmicu koju su igrali sa pogrešnom taktikom i pogrešnim igračima.

Protesti, koji su poslednjih dana malobrojniji i za koje i dalje smatram da deluju kao unapred pripremljeni, privremeno su zaustavljeni zbog uskršnjih praznika. Zahtevi sve više podsećaju na Zemunca u transu koji vrti glavom i viče: „Sveeeeeee“.

Svakodnevno se dodaju novi i novi zahtevi; svakodnevno se plasira sve snažnija poruka da je Srbija zemlja bez perspektive; svakodnevno se izazivaju nove podele i diže tenzija.

Razumem neke ljude koji su na ulicama: ima među njima onih koji iskreno veruju da bi zaista bilo bolje kada bi neko drugi vodio državu. Svako ima pravo da veruje u šta god želi: pouke iz 1996. i 2000. izgleda za mnoge nisu bile dovoljno jake.

Razumem i mudru reakciju vlasti da sa ulica skloni policiju i omogući nesmetano izražavanje nezadovoljstva. Ne razumem, sa druge strane, želju za blokadom Skupštine, ulica, trgova, kao što je najavljeno i kao što se u priručnicima za „nenasilnu borbu“ preporučuje.

Bojim se da će lideri protesta pribeći konfliktima i radikalizaciji jer se protest, baš kao što smo prošlog ponedeljka ukazali, urušava sam u sebe i gubi smisao i brojnost. Ne bih voleo da budem u pravu i nadam se da će ipak biti dovoljno razuma da do novih sukoba ne dođe.

Dani posle Uskrsa su dani sloge i radosti; ako neko pokuša da u ovom periodu izazove sukobe i podele, neka mu je na čast i obraz.

U svakom slučaju, Srbiji bih poželeo da se politička realnost prihvati i da se spregnu snage kako bi naša zemlja bila bolja nego što je danas. Posmatram kroz prizmu Ujedinjenih Arapskih Emirata, fascinantne zemlje u kojoj živim: postoji apsolutno jedinstvo kada su u pitanju nacionalni i državni interesi.

Zajednički prioritet je da država bude stabilna i da ima lidersku ulogu u mnogim regionalnim i globalnim procesima. U toj tački je i tajna njihovog uspeha: ako se u Srbiji shvati od strane svih da nacionalni i državni interesi ne mogu i ne smeju da budu predmet dnevnopolitičkih sporenja i podela, država će biti jača, a razvoj brži.

Hristos vaskrse!