Pomozite mi, ljudi!

Pomozite mi. Ima i tragikomičnih scena. Međutim, meni kao prijatelju Aleksandra Vučića, ali i Dragana Đilasa, gadno ovo sve i sramota me je neka unutrašnja da učestvujem u bilo čemu od svega ovoga. Dobro znam stanje „iznutra“, da kažem u oba tabora, ali kao kućni prijatelj (neka bude i bivši, recimo, terminološki...) porodice Vučić, a kao prijatelj na jedan drugi način sa Draganom i u drugačijoj vrsti tema, nisam voljan da u bilo čemu, kažem, učestvujem. To je jedno vrzino kolo. U smislu ko je „koga kad izdao“, ko je „kada i u kom trenutku prijateljstvo narušio“ i ko je za šta, kada i kako kriv. 

Ja sam i inače raspolućena ličnost, mada munjevito vispren i, što bi rekao moj drug Nemanja - Neca za mene obraćajući se drugom našem zajedničkom prijatelju Bata Koletu, da im je treći naš zajednički prijatelj „lepo rekao da sam namazan, premazan“! Naravno, svi smo se nasmejali. Tako da mi dođe da lično glavu razlupam kad vidim da neko nosi zatvorska odela sa Aleksandrovom (predsednikovom, bre) lutkom ili kad mu neki sa suprotne strane poručuje da ga vidi „u P. Skeli u jednoj od dve ustanove“. Pu, bre, ja koji sam Danila kao dete vodio u zoo-vrt i na utakmicu i držao da mi ne padne u provaliju iz Zvezdine lože jer se stalno naginjao ka severu preko te rizilno male ograde u loži na 100 metara visine. I sad da slušam i gledam kako njegovom ocu prete kojekakvi zatvorima, ludarama. Predsedniku države. Koji zna sve, o svemu je obavešten i taktizira na hiljadu razboja. Pa i njemu su simpatičniji neki neprijatelji od nekih indijanaca u sopstvenim redovima, ali pravila igre nalažu da moraš biti na strani svog, kakav god daj je, a protiv onog ko te ugrožava. A pod pretnjama takve vrste država je spremna na sve, a država nije apstraktni pojam, ona ima oličenje u ljudima sa imenom i prezimenom. Koji imaju analitičke timove, savetničku ekipu, stručne i druge službe, koje mogu da reaguju. Međutim...

S druge strane, alergičan sam i gadim se sa istom dozom gađenja kad neko pljuje po Draganu (Đilasu), pogotovo što mu isto znam i decu iz prvog braka, i prvu suprugu, i malu decu iz drugog braka, i tu suprugu. Još kad vidim koji ljudski talog to radi, još mi je sve gadnije. Pogotovo prezirem „janičare“ i sitne plaćenike. Imam više razumevanja za krupnije plaćenike. A opet, s druge strane, ja nisam izbijao iz kuće (tj. stana) Aleksandra i Ksenije Vučić. Ja mislim da mi je bivša supruga Vučićeva skuvala više kafa nego svi kafići, možda više i od rođene majke. Tako da je sve ovo, za mene, više nego strašno i čak nestvarno. Srbija je stvarno zemlja čuda i čudesa. Situacije se menjaju iz sata u sat, iz dana u dan.
Zašto sam sve ovo napisao? Pa da kažem, otprilike ovako - pošto znam sve, veoma sam i višeslojno zabrinut. Kao čovek više nego iz nekog straha. Straha nemam nikakvog. To znaju stručne službe i obavešteni ljudi. Znaju da sam zbog nekih stvari više bio pogođen kao čovek, pogotovo što me znaju i što se između sebe jako dobro poznajemo i „poznajemo“, nego što sam se nečeg uplašio. Moram da naglasim još nekoliko poruka. Predsednik Vučić mora malo meru neku da, kako da kažem, zauzda i neke stvari. Mera mora da se zna i ne sme se prelaziti, pogotovo u njegovo ime i u ime ove vlasti, da tu meru prelaze poprilično često razni koji nemaju nikakvu društvenu težinu i nikakav imidž. Osobe bez ikakvog sopstvenog „brenda“, bez trunke harizme i reprezentativnog fizičkog izgleda. Vučić može da je prelazi jer je Vučić.

Sa dva metra visine, elegantan u najboljim godinama, a ozbiljan državnik i šef službi, vrhovni komandant po Ustavu, sa svim informacijama i planovima, i planerima, može da prelazi meru. I njemu to donosi uvek pluseve i „daje golove“. Govorim figurativno, on sa tolikom količinom unutrašnje i jedine meritorne svetske podrške, taman da uzme da strelja, dobio bi samo još više podrške. Ali pojedinci koji to rade, neutemeljeni i bezvezni po svim parametrima, kad to rade u ime SNS-a samo „daju autogolove“. Razjaruju i povećavaju masu spremnu da obori vlast na ulici. A to i jeste jedini plan. Apsolutno drugog plana nema. Profesor Čupić je to jasno izneo. I sudija u penziji Ivošević. I oni su to pošteno izrekli. Nisu se libili. Naravno, motivi su dvojaki - s jedne strane su u pravu, ali sa deset drugih strana nisu, i plus lični motivi su uvek, uvek primarni.

Uvek, zauvek. Kod svih. Kod svakog. I u svemu.

Na pitanje „ko je ubio Olivera Ivanovića“, mada imamo dosta suprotstavljenu poziciju udovice Milene i brata Miroslava, ja dodajem pitanja - ko je ubio policijske generale Badžu i Buhu, ko je ubio Badžinog kuma inspektora, ko je ubio inspektora Bižića... Pa ko je ubio Pavla Bulatovića, prezimenjaka Batu. Meni je Bata bio izuzetno simpatičan čovek, tad sam patentirao ovo moje unikat sranje, mešavinu sportsko-političkog novinarstva na moj nikad viđen na ovim prostorima prepoznatljiv način, te sam se kapirao sa Batom kad mi nešto natukne iz fudbala-politike i politike-fudbala ... Bio je užasno pametan i staložen čovek... Pa ko je ubio... Da ne spominjem iznova i iznova ono što sam već ranije napisao. A kamoli davno javno izrekao. A kamoli kad sam u „šiframa“ stvari objašnjavao i ćutnjom ih „pričao“ grimasama razapet između svih tih interesa o kojima skoro da znam sve i uklešten između različitih prijateljskih odnosa.

Dalje, Srbiju čeka rešenje Kosova, Bosna, Sandžak, redefinisanje Vojvodine. Ekonomsko, političko redefinisanje. Izlaženje u susret novim građanskim idejama, odustajanje od starih koncepata. Tu Vučić igra opasnije od svih. Moraće sa bitnim faktorima, čak i unutrašnjim oponentima koji imaju težinu i značaj, makar i tajnim razgovorima i skrivenim sastancima, da izgladi neke stvari i nađe zajednička rešenja. Kod krupnih igrača politički udarci izvedeni aromom ekonomsko-policijsko-pravosudno-medijskih udaraca imaju tektonski poremećaj i dejstvo gotovo jednako ubistvu!