Srbija se danas ozbiljno poštuje

Današnja svečanost više znači Srbiji nego samom Vučiću, koji će svakako biti njena centralna figura. Današnji prijem je centralna tema u regionu već danima i po publicitetu, broju gostiju i njihovom značaju na međunarodnoj sceni prevazilazi sve slične skupove koje smo u regionu imali priliku da vidimo poslednjih godina, pa i decenija.
Srbija je danas dobila priznanje da je stabilna i važna zemlja, da se sa njom računa kao sa partnerom i da se od nje ne sklanja pogled, kao što se godinama radilo.

Pre samo pet godina, kada je Tomislav Nikolić preuzimao dužnost predsednika Srbije, slika je bila daleko od današnje. Izgledalo je da nema baš mnogo prijatelja koji bi doputovali u Beograd da učine čast novoizabranom predsedniku Srbije, bili su tada na prijemu Filip Vujanović i Milorad Dodik. Današnji dugačak spisak stranih zvaničnika dokaz je poštovanja i ozbiljnog uvažavanja Srbije i njenog predsednika Vučića.

U ceremonijalnim prilikama, kakva je ova današnja, ima mnogo simbolike, koju ne treba potcenjivati. Prisustvo brojnih visokih međunarodnih zvaničnika pokazuje da svet podržava promenu politike koju Srbija demonstrira već godinama i da je uvažava kao nezaobilaznog činioca stabilnosti i razvoja ovog dela Evrope.

Današnji politički kapital Srbija treba da očuva i da uveća, koliko od prvog sledećeg radnog dana, nastavljajući politiku pomirenja, stabilnosti i otvorenosti prema svetu.

I ono što Vučić treba da radi nakon današnjeg dana jeste da pokuša da ignoriše one koji, nakon prirodnog buđenja, pijući kafu u „Cvetiću“ na Vračaru ili kod Hrama i prelistavajući novine, počinju sa kritikama svega i svačega.

Na one koji su depresivni kada pada kiša i kada je hladno, a koji se srde na boga kada je toplo.

Na one koji su „najveći Evropejci”, a ljute se na Evropu i prete joj kad ista ta Evropa pokaže da uvažava njihovu zemlju i predsednika Vučića.
Na one koji se ljute na građane jer im ne veruju i ne glasaju za njih na izborima...

Znam da predsednik Vučić veoma ceni ličnost Vinstona Čerčila i da voli da ga citira, te ću ja ovom prilikom, a adekvatno sadržaju ove kolumne, završiti citirajući „oca svih premijera 20. veka”, koji je za takve koje sam opisao u prethodnim redovima rekao: „Ne zameram kritici čak ni kada se zbog oštrine za neko vreme rastaje sa stvarnošću.”