Nije neobično da se zmije pojavljuju i u urbanim sredinama. Ti gmizavci napadaju čoveka samo iz straha i samo ukoliko su ugrožene ili ih nagazite.

Rastko Ajtić iz Prirodnjačkog muzeja, stručnjak za zmije, herpetolog, rekao je da se vreme nepovoljno odrazilo na aktivnosti zmija u prirodi: imali smo buđenje u februaru svih vrsta zmija pa je usledilo zahlađenje.

"Bilo je pojava u centru Beograda i ujeda, poskok je bio u pitanju, sunce i topli dani stvaraju problem", kaže Ajtić.

Ukazuje da postoji 3.631 vrsta zmija, što se dopunjuje ili smanjuje. Kaže da je oko 500 vrsta otrovno, od njih je oko 100 potencijalno opasno po ljude, to su vrste iz suptropskih i tropskih krajeva.

Najčešće je reč o dvema grupama: raselova ljutica i neke vrste kobri.

"Kod nas ima 10 vrsta, tri su otrovne, poskok, šarka i planinski šargan, koji naseljava visoke planinske pašnjake, ima je na Prokletijama i na Dinarskom luku", kaže on.

Najraširenija vrsta u Srbiji je poskok, naseljava predeo 50 do 60 kilometara južno do Save i Dunava, nema ga u većem delu Šapca, ali južni delovi imaju, u Vojvodini ga nema.

Šarka je specifična, voli hladna staništa, ostala je na Kopaoniku, Vršačkim planinama, nekada je bila na Fruškoj gori.

Šarku su imali Posavina i Podunavlje, zadržala se samo po nekim enklavama.

Ako naiđemo na zmiju, kako da se ponašamo

Otrovne zmije su kratke, zdepaste i trome, imaju trogulastu glavu, na primer poskok, ali ne i šarka, to je zbog načina ishrane.

Neotrovne zmije su, po pravilu, brže i dugačke, jednobojne, a sve otrovne imaju šaru, poskok u obliku romboida, šarka ima cik-cak šaru.

Prema njegovim rečima, poskoci se sreću u toplijim staništima, u hrastovim šumama, gde ljudi moraju da budu oprezni.

Ajtić kaže da se može prići zmiji, a one će upozoriti da su tu šištanjem, da neko ne bi stao na nju.

Bitno je izbegavati mesta koja njima služe kao skrovište, kao što su šumske stelje, ima mišljenja da zmije vole toplo.

Objašnjava da u rano proleće mužjaci izlaze da bi spermatozoidi sazreli.

"Moraju da se sunčaju i tada je moguće videti ih na kamenjaru, ostatak godine se ponašaju kao i mi: kada je povoljna temperatura, zmije traže skorvište, hranu i mesto za sunčanje", ističe Ajtić.

Pri susretu sa zmijom, ko se ne plaši može je i nogom dotaći, a ona će otići svojim putem.

Podseća da je reakcija, koja je česta kod otrovnica, da se skamene kada im neko priđe, tako reaguju na predatore.

A ako se uzme planinski šargan, pretvaraće se da je mrtav, to je imitiranje smrti, objašnjava on.

Neutralne vrste, kao što su belouške, mogu da izbace krv kroz nosne otvore i ispuste jak miris, bolje reći smrad, koji tera predatore.

Ponašanje zmija je oduvek bilo predmet proučavanja se u svetu, kaže on.

Ako nas ipak ujedu

Ajtić je rekao da svako može da ukaže prvu pomoć i da mesta panici nema.

Kaže da se najpre cedi mesto ujeda, otrov je žućkast, cedite do pojave krvi i sukrvice, a što više iscedite na licu mesta, rešili ste veliki deo problema.

"Ako to ne uradite, može da se javi otok, koji može da bude masivni. Ako vas je zmija ujela za prst, otekne ruka, imate krvne podlive, modrice, kao kod leukemije, jer imate raspad krvnih elemenata, ali to prođe za nekoliko dana", kaže Ajtić.

Dalje navodi da lekari procenjuju li se daje serum, ako je neophodno dati, i da postoji metoda, nekada se uzima iz plazme krvi konja ili ovaca i sadrži proteine životinja, a naš organizam reaguje i zato se proceni u zdravstvnoj ustanovi da li je to neophodno.

Prema njegovim rečima, ako je prošlo nekolio sati od ujeda, ne daje se serum već je neophodna teraptija.

Nije zabeležen slučaj da je neko kasnije imao posledice, zaključio je Ajtić.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI