KOVILJ - MANASTIR KOJI LEČI I DUŠU I TELO Duhovni zavičaj Njegove svetosti patrijarha srpskog Porfirija

 

Tačnih podataka o osnivanju manastira nema. Prema predanju, ulogu osnivača imao je prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava u 13. veku, ali o tome ne postoje nikakvi istorijski izvori. Najraniji pisani spomen nalazi se u Minhenskom psaltiru iz 14. veka, ali bez datiranja, gde se pominje Manastir Privina Glava, u dva popisa njegovih stvari, te zajednička svojinu sa Manastirom Kovilj, na osnovu čega se pretpostavlja da je Manastir Kovilj prvobitno bio metoh Manastira Privina Glava. Pouzdano se jedino može tvrditi da je sadašnji Manastir Kovilj već postojao krajem 16. ili početkom 17. veka. Takođe, postoje podaci da je 1651. godine oslikana stara crkva, pa se na osnovu toga, po starim običajima, pretpostavlja da je nekoliko decenija pre toga bila izgrađena. U poslednjim decenijama 17. veka dolazi do ratnih razaranja. Bratstvo, koje se nalazilo rasejano po Ugarskoj, sa sobom je nosilo vredne knjige i zapisivalo događaje. U periodu od 1686. do 1697. godine, Turci su u četiri navrata rušili manastir. Tek posle Karlovačkog mira 1699, preživeli monasi i novi, pridošli iz Srbije, obnovili su bratstvo, a stara crkva je obnovljena od 1705. do 1707. godine.

Današnji hram je građen od tesanih kamenih kvadera krečnjaka sive boje. Graditelji crkve su bili Teodor Kosta i Nikola Krapić. Tokom druge  polovine 18. veka crkva je ukrašavana i snabdevana mobilijarom. Godine 1758. carica Marija Terezija je manastiru dodelila diplomu (privilegiju), kojom su utvrđene granice zemljišnog poseda, sa tačnim razgraničenjima od susednog naselja Koviljskog Šanca. Godine 1772. Bački episkop Mojsej Putnik postavio je za arhimandrita Jovana Rajića, prvog modernog srpskog istoričara i bogoslovskog pisca. Zahvaljujući osnivanju Šajkaškog bataljona 1763. godine, koga su sačinjavali najvećim delom Srbi, sačuvana su srpska naselja u području manastira. U takvoj sredini manastir se razvijao i uživao podršku i pomoć naroda u duhovnom i materijalnom pogledu. Arhimandrit Sinesije Radivojević bio je 1805. godine u manastirskom bratstvu, a iguman manastira 1810. godine bio je jeromonah Porfirije Petrović.

U toku 1849. ratne godine, za vreme Ugarske revolucije, kaluđeri sa igumanom Kovilja su bili primorani da se na brzinu povuku u Srem, ostavivši gotovo svu imovinu, koja je posle toga opljačkana. Manastir je tada veoma oštećen, a zajedno sa njim uništeno je i njegovo ogromno kulturno blago. Lazar Tomanović je zapisao da su mu monasi 1883. godine u oltaru pokazali ikonu „svu bodežima izgrđenu“, kao uspomenu na stradanja 1848. i 1849. godine. Obnova je sprovedena, već 1850. godine, sredstvima države, pomoći od Rusije i darovima od naroda. Istom prilikom razrušen je stari hram živopisan freskama iz 1651. godine. Za novi hram izrađen je ikonostas čiju je drvenariju i rezbariju uradio Jovan Kistner, a za oslikavanje je angažovan tada mladi akademski slikar Aksentije Marodić. Živopisanje se odužilo sve do 1891. Marodić je hram ukrasio scenama iz Hristovog života, kao i kopijama slika iz čuvenih galerija u Beču, Minhenu, Parizu, Rimu, Veneciji i Napulju. 

Prvi svetski rat je manastir prošao neoštećen. Posle rata je sprovedena agrarna reforma, pa mu zemljišni posed u izvesnoj meri smanjen, a 1933. manastir je ostao ženski. Ali na samom početku Drugog svetskog rata, ugarske okupacione vlasti su opljačkale manastir i proterale kaluđerice, tako da su se one preselile u Manastir Fenek. Odatle su ih pak proterale ustaše, tako da je sestrinstvo na kraju završilo u Manastiru Sv. Petke kod Paraćina. Manastir je 1990. ponovo postao muški, a do tada se o opustelom manastiru starala monahinja Gavrila Bedov.

Od kulturnoga blaga, sačuvano je dosta slika, uključujući i slikarske radove Uroša Predića, zatim ikone različitih vrednosti, bogata biblioteka vrednih knjiga i rukopisa, zbirka muzičke literature, koju je napravio Damaskin Davidovič, kao i manastirska arhiva. U crkvi je sahranjen arhimandrit Jovan Rajić, književnik i otac srpske istoriografije i general-major Teodor Stanisavljević, prvi komandant Šajkaškog bataljona. Kroz manastir je tokom njegove istorije prošlo mnogo obrazovanih ljudi. Znamenit monah bio je i Patrijarh srpski Georgije, koji se u njemu zamonašio, zatim Jovan Rajić, sadašnji patrijarh SPC Porfirije, vladika Fotije…  

Bratstvo danas broji 30 monaha, a manastir se ubraja u jedan od najbrojnijih muških manastira u okviru Srpske pravoslavne crkve. Gotovo polovina monaha je visokoobrazovana. Među monasima je tako monah Ermolaj, oftalmolog. Svi rade na manastirskom imanju od oko 50 hektara. Prave čuveni med od belog bosiljka, voćnu rakiju, konjak i liker od oraha. Imaju manastirski hor, koji neguje tradicionalno vizantijsko pojanje. Takođe, prave sveće i izrađuju ikone. Manastir je u javnosti postao poznat i po televizijskoj emisiji „Bukvar pravoslavlja“ emitovanoj na TV Novi Sad i RTS tokom skoro deset godina, koju je uređivao upravo sadašnji patrijarh a tada iguman manastira Porfirije.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI