MATIČNIM ĆELIJAMA LEČI RAK Prof. dr Nadežda Basara otkriva kako je brojne ljude izlečila od leukemije

Patrijarh Porfirije istakao je vašu samarjansku ljubav, gde ste se pri lečenju pacijenata sa ovih prostora odrekli materijalne nagrade koja vam pripada, i da je za vas uvek na prvom mestu bio čovek...

- Za lekara je veoma važno da ga u lečenju vode znanje i umeće i, naravno, ljubav prema čoveku kome je pozvan da pomogne. Ako nema te ljubavi, i ako nema vere u izlečenje i kod onoga ko se leči i onoga ko ga leči, put do izlečenja koji je kod malignih bolesti vrlo dug i težak, još je teži.

U govoru u Hramu ste pomenuli stradale pretke vašeg supruga u Jasenovcu, kao i vojevanje vaših u balkanskim ratovima i u Velikom ratu. Čini se da danas mladi ne mare za pretke i istoriju?

Foto: ALO/Nenad Vujanović

 

- Zato i želim da mlade ljude, naše potomke, podsetim na važnost porodice i predaka, na ljubav koju u sebi jedni prema drugima osećamo. I posle prvih reakcija na moj govor, mislim da sam u tome uspela. Jer kako drugačije objasniti da mi se članovi šire porodice koji se godinama nisu javili, u poslednja tri dana ne samo javljaju i čestitaju već, hvala bogu, i o najnovijim dešavanjima pripovedaju. I ne samo oni, pišu mi pacijenti i prijatelji.

Jesmo li kao ljudi zaslužili koronu i čemu nas je ona naučila?

- Nismo je zaslužili. Korona nas je naučila koliko su porodica i njena podrška važne, koliko je zdravlje važno i koliko su, u suštini, materijalne stvari nevažne u životu.

Pandemija već predugo traje - koliko je onkoloških, pa i hematoonkoloških bolesnika koji zbog ograničenog pristupa zdravstvenim sistemu ili straha od odlaska kod lekara zbog zaraze nisu na vreme otkrili bolest ili su usporili lečenje?

- U Flenzburgu je lečenje hematoloških i onkoloških pacijenta nastavljeno nesmanjenim tempom u vreme pandemije, čak smo ambulantno imali više pacijenata nego u 2019. Međutim, u drugim oblastima, popu hirurgije, elektivne operacije bile su pomerane, jer nismo imali dovoljno intenzivnih kreveta.

Otkad radite u Flenzburgu, procenat preživljavanja dve godine posle transplantacije matičnih ćelija koštane srži je najviši u Evropi - čak 88%, a od 1997. uradili ste ih više od 2.300. Da li to i danas zavisi od toga jesu li davaoci srodni ili nesrodni?

- Rezultati transplantacije od srodnog i nesrodnog davaoca su u međuvremenu identični. Kada sam pre mnogo godina, došavši u Nemačku, počela da se bavim time, rezultati transplantacija od nesrodnog donora su bili lošiji u poređenju sa srodnim. Taj napredak zahvaljujemo, pre svega, preciznoj molekularnoj dijagnostici, kao i bržem prepoznavanju specifičnih komplikacija koje se javljaju posle transplantacije.

Insistirate na važnosti individualne terapije kod pacijenata.

- Individualna terapija je ne samo realnost nego i preporuka i svetskog i evropskog društva za karcinome, jer su i karcinomi i leukemije biološki veoma različite bolesti. Kod karcinoma pluća, ne samo uznapredovalih već odnedavno i kod ranijih stadijuma, uspešno se primenjuje ciljana terapija, kojom se uništavaju ćelije karcinoma. Da bi se individualna terapija mogla primeniti, potrebna je precizna, molekularna dijagnostika.

Još dok ste radili u Beogradu, 1992. ubacili ste više od 50 naših pacijenata, za koje nije bilo registrovanog leka, u studiju za novi lek...

- Jesam, i vrlo sam ponosna na tu američku studiju, jer se Srbija tih godina nalazila u teškoj situaciji. Radilo se o trećoj fazi kliničke studije u kojoj se na velikom broju bolesnika širom sveta ispitivao efekat leka u lečenju maligne hematološke bolesti, a koji nije bio klasičan citostatik. Rezultati su bili dobri, lek je kasnije registrovan širom sveta i uspešno se primenjuje i dalje.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI