"MORAMO ISTINAMA POGLEDATI PRAVO U OČI" Reči patrijarha Pavla o Kosovu i Metohiji koje će Srbi zauvek zapamtiti!

Tokom života i rada u južnoj srpskoj pokrajini zapisivao je opažanja i utiske kojima je svedočio.

"Svojim dolaskom na Kosovo, za episkopa Raško-Prizrenskog (1957), video sam i drugu stranu iskušenja srpskog naroda. Pošto je od Stare Srbije načinjena autonomna oblast Kosova i Metohije, Srbi su odjednom u svojoj zemlji postali manjina, kao u tursko doba. Već u svojim prvim episkopskim izveštajima, ukazivao sam da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo u stvari drže Šiptari. Za vreme Drugog svetskog rata njihov narod, najvećim delom, dočekuje talijansku okupaciju kao svoje oslobođenje, jer se po prvi put Šiptari iz Albanije ujedinjuju sa onima na Kosovu, u Metohiji, Zapadnoj Makedoniji. Stvorena je Velika Šipnija, ali bez obzira što je ona trajala koliko i okupacija, kao talijanski protektorat, ona je masama, opčinjenim od njihovih vođa, ostala kao jednom već zadobijeni nacionalni cilj, koji treba sačuvati. Uveravani da će se privremeno izmenjene prilike promeniti, oni su samo čekali, a umnogome i dočekali, da se izgubljeno vrati. Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom Sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije daje Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski. Tako se ponašao običan svet, na razne načine, sem starijih koji su osuđivali nasilja i lakomosti da se dođe do komšijske kuće ili zemlje. Među tim svetom bilo je ljudi koji su znali za svoje srpsko poreklo i osećali da se sprema nešto što dobru ne vodi.

Poznato je da je u Dečane, ispod ćivota Svetoga Stefana Dečanskog, zarad svojih nevolja dolazilo mnogo Šiptara, ponekad čak i u većem broju nego Srba. Desio sam se jednom u porti manastira i čuo razgovor, kada je iz crkve izlazio Šiptar sa majkom, ženom i bolesnim detetom. Jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore, koji se tu zatekao, upita nesrećnog oca: “Šta ti ovde tražiš od našeg sveca?” – “Ja nisam došao ni vašem ni našem svecu” – odgovori Šiptar – “već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je on i vaš i naš. Jer, da svetac misli ono što mislimo ja i ti, ne bi mu dolazili ni ja, ali ni ti.” Crnogorac ućuta, a Šiptar mi priđe da traži blagoslov za dete.

EPA

Na Kosovu se sve činilo da narodi žive zatvoreno, svako u sebe. Najviše smo mi obmanjivali sami sebe. Omraza kao da je bila jedina prava istina o Kosovu koju sam, nažalost, uvideo. Vekovima vaspitavan da živi plemenskim načinom života, u poslušnosti i predanosti onima koji ga vode, šiptarski narod je upućivan da mu neprijatelji budu svi oni koji govore, veruju i žive drugačije. Kao da je uticajnija na njihovo velikošiptarsko samouverenje bila ideologija, bliska vladajućoj Albaniji, nego islamska veroispovest, ma koliko se njihovi verski vođi priklanjali zahtevu za Kosovo-republiku. Sve ovo govorim o vremenu pre nego što će doći do otvorenih sukoba 1981. izazvanih pobunom, ne zato što su obespravljeni, već što im svi zahtevi nisu bili ispunjeni. Oni autonomiju nisu izborili, nego su je dobili, iako je Velika Šipnija izgubila rat. Njima je naruku išla politika federativne Jugoslavije i toga su bili svesni oni koji su pripremali nemire i nezadovoljstva kosovsko-metohijskih Šiptara. Ona iz 1981. bila je, koliko znam, prva pobuna do koje je došlo zato što se preko hleba autonomije tražila pogača republike za sebe.

Po sebi se razume da za takvo stanje na Kosovu krivicu ne snose samo Šiptari. Njih su podržavali i podbadali ne samo iz republika bivše zajedničke države, Jugoslavije, već i iz stranog sveta. Ali, mene se najviše dotiče saučesništvo političkih ljudi našeg naroda.

Ne znam kako se ponašala nova vlast kad je ugušivana balistička pobuna na Kosovu, koja je, pri samom kraju rata, uz pomoć Nemaca, htela da održi Veliku Šipniju. Sudeći po tome kako je domaća vlast postupala u širim delovima Srbije prema svojim protivnicima, nije moglo biti dobro. Više puta sam nailazio na podatak da je, samo po oslobođenju Beograda, oktobra 1944, više hiljada ljudi pobijeno, a da nisu ni suđeni. Ništa bolje nije bilo ni po pojedinim okruzima Šumadije ili zapadne Srbije, da bi se ona očistila od navodnih izdajnika, razne vrste. Da ne govorim i o nasiljima pod kojima se vršio zloglasni otkup žita i stoke od seljaka, a ljudi terani na prisilan rad. Kad je tako bilo u onoj Srbiji, u kojoj sam živeo desetak prvih, posleratnih godina, može se zamisliti kako je prošao šiptarski narod posle masovne pobune “balista”, i kako je ona ugušena. Poznat je i otpor nasilnom mobilisanju Šiptara i slanju na Sremski front, ali je poznato da su za Sremski front mobilisani bivali i nepunoletni srpski mladići, bez jednog jedinog dana vojne obuke. Često su iz školskih klupa slati na front. Verujem da je surovosti i bezakonja bilo i u tako mnogo spominjanoj* akciji oduzimanja oružja šiptarskom stanovništvu na Kosovu. Svaka vlast je bezdušna kad sprovodi takve mere jer stradavaju i mnogi nevini. Pri tome su stradavali i Srbi, jer se “po ključu” radilo, da bi se zadovoljila “objektivnost”, pa se oružje kupilo i od njih, iako ga oni, pod Šipnijom, nisu ni mogli imati. Za jednog sveštenika u Prizrenu, uhapšenog posle 1945, na nekoliko kucanih stranica napisana je bila optužnica protiv njega i njegovog rada. Kada mu je bila pročitana, on je samo začuđeno odgovorio da u vreme nedela, koja mu se stavljaju na teret, uopšte nije bio u Prizrenu, nego interniran u Albaniju. Pušten je, ali odmah uhvatiše drugog sveštenika da bi mu, na osnovu od reči do reči iste optužnice, sudili i naravno osudili ga. Takvih postupaka, ruku na srce, moralo je biti i prema Šiptarima. Ne mogu da opravdavam bilo čije nasilje, pogotovu što ga je vršila vlast, vojna ili policijska, koja nikako nije bila samo srpska, ali su se kaznene mere pripisivale samo Srbima. Umesto na otpor i odbojnost prema okrutnoj vlasti, Šiptari Kosova i Metohije podstrekivani su na mržnju prema Srbima.

Foto: EPA

Stalno je isticano bratstvo i jedinstvo a u praksi je izazivano podozrenje među narodima koji žive u zajedničkoj državi. Kao tamošnjeg episkopa mene je stalno brinuo doprinos srpske strane u stvaranju međunacionalnih razdora, posebno na Kosovu i Metohiji. Podsetio bih, na primer, da spomen-hram u Đakovici (1950) nisu srušili Šiptari, već politički aktivisti među Srbima, skupljajući potpise građana čak i među pojedinim sveštenicima. Gračanica nije dirana za vreme italijanske okupacije, ali je taj manastir, jedna od najvećih svetinja ne samo Kosova, jedno vreme bio i istražni zatvor nove vlasti posle Drugog svetskog rata. Hapšenike su držali čak i u priprati hladne crkve, a ne verujem da bi se iko drugi usudio da je tako skrnavi kao siroti Srbin, razmetljiv u ulozi islednika. Ideologija koja je vladala zemljama Istočne Evrope, pa i našom, bila je ideologija mržnje, između ostalog. Govorilo se: kad nije uspela da podsticanjem klasne mržnje izazove svetsku revoluciju, pribegla je izazivanju međunacionalnih mržnji, i odista je u tome najviše uspela na ovim našim prostorima. Vekovnom nasleđu sukoba i nasilja na Kosovu i Metohiji ideologija federativne Jugoslavije dodala je nove razdore, na nesreću i šiptarskog i srpskog naroda.

Moramo istinama pogledati pravo u oči. Šiptarske vođe iskoristile su prilike u komunističkoj Jugoslaviji da svoje neprijateljstvo prema Srbima oglase kao ugroženost od njih, a pripreme za svršeni čin otcepljenja da predstave kao nužnost nasilne zaštite od “nasilja”. To je za mene jedno od suštinskih pitanja Kosova.

Na sva hapšenja, naročito mladog sveta posle demonstracija 1981, i kasnije, gledao sam kao na razlog više da se zlo uveća. U zatvorima su ležali zavedeni ljudi, a političari ili profesori, koji su ih podjarivali da traže Kosovo-republiku, pošteđivani su. Oštre, odoka izricane presude delovale su razorno, i nikakvog smirivanja nisu donele, sem što su buntovi i borbe za nacionalne ciljeve Šiptara prelazili u tajna zaverenička okupljanja.

EPA

Ljudska prava najteže su bila kršena u vreme šiptarske vladavine Kosovom. Lična karta koju i sada imam (jer sam još uvek kosovski penzioner), izdata mi je 1979, u Prizrenu. Na njoj je sve ispisano prvo na šiptarskom, pa na srpskom. Čak i na koricama legitimacije stoji najpre šiptarski naziv za ličnu kartu, krupnim slovima, a ispod toga na srpskom. Tako u vreme SFR Jugoslavije, za kojom se uzdisanja smatraju naprednim, najzvaničniji lični podaci o episkopu jedne od najstarijih srpskih eparhija, izdati su najpre na tuđem jeziku. Eto malog primera kakva su bila, i ostala, ljudska prava na šiptarski način.

Kosovo je danas postalo međunarodno pitanje zbog, kako se stalno poteže, “kršenja ljudskih prava nad Šiptarima na Kosovu”, a nije uspelo da se postavi, tada, ni kao međujugoslovensko, kada su stradavali Srbi na Kosovu za čitavo vreme moje dugogodišnje vladičanske službe onde. Crkva je protiv nepoštovanja ljudskih prava svuda u svetu, a pogotovu kod nas, ali valjalo bi se zapitati i o kršenju ljudskih dužnosti. Jedno je otpor prema vlasti koja ljudska prava zakida i samim Srbima u Srbiji – od dečije zaštite, zdravstvenog osiguranja, penzija, staranja o golom životu besprizornih i bespomoćnih, do lične bezbednosti, zapošljavanja, organizovanih postavljanja na odgovorne dužnosti ideološki pogodnih, a ne stručno sposobnih i moralno uglednih ljudi. Drugo je, međutim, kad Srbiju ne kao režim, već kao državu, takvu kakva nam je danas, ne priznaje velika većina Šiptara, iako su oni još uvek državljani te postojeće zemlje. Vlastima je, međutim, dužnost da im bude teško na poslu koji obavljaju i da na izazove građanskog bojkota postupaju krajnje obazrivo. Veća je šteta i najmanja brutalnost od uzdržavanja u primeni sile. Makedonski Šiptari su u istom položaju, možda i u većoj demografskoj prednosti, u odnosu na celinu tamošnje republike, ali oni Makedoniju priznaju za svoju državu. Isto to čine i Mađari u severnoj Bačkoj, ali su jedino Šiptari Kosova i Metohije uzeli pravo da budu izuzetak, da svoje zahteve postave kao međunarodno pitanje i da u sve većoj meri rastroje Srbiju."

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI