"OSTAO SAM BEZ NOGU, RUKE, A POTOM I BEZ ZAVIČAJA" Svedočenje vojnog invalida Dušana Vukojevića za Alo!

 

Deaktivirajući minu u nekadašnjoj vojnoj zgradi u selu nedaleko od Knina, došlo je do greške. Šta se tačno dogodilo, ni dan-danas nije siguran, ali mina je eksplodirala. Ostao je bez obe noge i jedne ruke, a u beogradskoj bolnici je proveo čak tri godine. Da bi preživeo tu strašnu traumu, okrenuo se slikanju koje ga je, kako kaže, i danas održalo i pomoglo mu da se bori sa teškim sećanjima.

U bolničkoj sobi zatekle su ga vesti o „Oluji“, koje je dočekao sa strahom i nevericom.

Foto: privatna arhiva

 

 

 - Taj dan je bio stravičan za mene. Bio sam odvojen od porodice, bez obe noge i bez ruke. Porodica mi je bila u Kninu, majka i supruga, koja je radila u kasarni. Srećom je sin u tom trenutku bio u Srbiji, to mi je donekle dalo snage da znam da nisam izgubio sve. To je bilo neverovatno teško prihvatiti, da se sve srušilo u dan ili dva. Teško je bilo gledati Krajinu kako pada - ispričao je Mars za Alo!.

Kako kaže, mešale su se tih dana suze, neverica, strah...

- Setite se vi Beograda tada. Konjska kola puna seljaka idu Gazelom. To je prizor koji je teško i zamisliti. Ali se dogodio.

Sa porodicom sam se sreo sedmi dan, tačnije sa suprugom. A desetak dana kasnije je stigla i majka. To je jedan stravičan film, ti meseci nakon što me je raznela mina, i potom „Oluja“. Svakog dana imam flešbekove, vraćaju se neke stvari. Pitate se da li je moglo biti drugačije, ali nije. Sve to je bilo isprojektovano mnogo ranije, nismo mogli ništa da promenimo. Kada se suočite sa surovim događajima iz tog vremena, sve je to na nivou jednog filma strave i užasa, ili naučne fantastike - ispričao je on.

Slikanje ga je spaslo duboke depresije.

- Danas slikam, pišem, bio sam urednik „Vojnog invalida“, sada sam urednik „Srpskog ratnika“. Beg u slikarstvo je način da prevaziđem sve te teške stvari. Smuče vam se ljudi, događaji, licemerje... Bilo mi je potrebno da se bavim nečim što nema veze sa ljudima. To mi je uteha koja mi mnogo znači. Ne slikam ljude, ratne scene. Slikam pejzaže izgubljenog zavičaja, izgubljenih krajeva. Sve je to natopljeno sa puno boje - kaže on.

O povratku u rodnu Krajinu ne razmišlja.

- Nikada nisam otišao u rodni kraj i nikada ne bih nakon svega. Otpisao sam to, ta stavka ne postoji. To nije više onaj moj rodni kraj. Ko nije živeo tamo, teško mu je objasniti taj čuveni progon Srba. Nemačka je imala koncentracione logore u kojima su sistematski uništavali narode. Međutim, Hrvatska je i njih prevazišla. Oni su uništavali ljude na bestijalan način, to vidimo na primeru Jasenovca, Kozare... Oni su uništavali ostatke jama iz Drugog svetskog rata, da unište čak i srpske kosti. Oni su uništili ceo Teslin Smiljan da niko od Teslinog roda ne preživi. Srušili su mu rodnu kuću, spomenik, a danas ga stavljaju na novac, veličaju ga, prisvajaju. Tamo meni više mesta nema - zaključio je ovaj slikar.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI