GOVOR NA KOMEMORACIJI LAZANSKOM Svi su plakali: "Bio je Srbin i Zdravko Čolić jugo novinarstva"

Ovo je govor koji je novinar Aleksandar apostolovski čitao na komemoracji.

Prenosimo vam ga u celosti:

"Laza danas nije sa nama, ali da li iko veruje da je zaista otišao? Ne bih se kladio u to. Možda se pojavi, nasmeje se šmekerski i istera nas odavde. Stvarno me to ne bi iznenadilo jer je reč o Miroslavu Lazanskom

Alo!/I.T.

Možda je parikirao onaj svoj džip, nešto veći od „zmajevog” kombajna ispred zgrade. Pazite i na knjigu žalosti. Možda se upiše u nju i da autogram sam sebi.

Odavno sam zaključio da je Laza jedan od onih majstora novinarstva koji je odlučio da nikada neće pisati dosadno i da će tu ideju zaštiti svojim imenom i prezimenom.

Sva novinarska pravila prilagodio je sebi i tajfunskom snagom svog talenta i upornosti, odlučio je da umesto sadržaja teksta, glavna vest bude on sam. Čitav njegov opus, briljantne spoljnopolitičke analize, izveštavanje iz pustinjskih ratova, intervjui sa šefovima NATO-a ili Varšavskog pakta, odlazak na premijeru filma „Top Gan”, njegovi retki ali furiozni dolasci u redakciju, kada je mažnjavao komplete novina od kolega kako bi pokazao da priča o njemu ipak nije legenda, da on ipak postoji, staju samo u dve reči - Miroslav Lazanski. Ništa više i ništa manje.

Zemlja je mogla da se okrene naopačke, moglo je da se dogodi bilo šta, ali je njegov odlazak bila vest dana. Laza je zaista čovek koji ume da upropasti godišnji odmor. Nešto više njemu, nešto manje meni, jer umesto da se ovako opraštam od njega, trebalo je da sedimo u nekom od dorćolskih kafića, ispijamo hladno pivo i sočno tračarimo, dok ljudi prilaze i traže da se slikaju s njim.

Bio je jedini novinar na jugoslovenskim prostorima koji je imao istinski status pop-zvezde. Bio je Zdravko Čolić srpskog i jugo novinarstva. Bio je Srbin, jugonostalgičar i jugotragičar! Ko ga je smatrao nacionalistom, nije znao ništa o Lazi. Dakle, ni o životu. Pisao je o ratovima, vojskama i oružju, a imao je srce nestašnog i hiperaktivnog dečaka, ovdašnja verzija Haklberi Fina.

Retko je svraćao u redakciju. Smatrao je da u kancelarijama nema ničeg naročito inspirativnog za njega, a Laza nije od tipova koji tragaju za izgubljenim vremenom. Bio je novinarski akcioni heroj u pravom smislu te reči.

Pisao je svoje kolumne po običaju, u cajtnotu, kako dolikuje najvećem novinaru i svi smo znali da žurka počinje tek kada se on pojavi. A najveći stiže poslednji!

Njegove tekstove jednako su razumeli prodavci krompira na Bajloniju iz Ivanjice, političari, diplomate i špijuni.

Njegov novinarski marš započeo je u Zagrebu kom je doneo svoj šmek. Napustio ga je kada je naslutio da će mnogi dečki sa kojima je počinjao, umesto Darka Rundeka, slušati Tompsona. U Beograd je uleteo kao divizija, sa zagrebačkim akcentom i uspomenama iz „Starta” kao jedinim plenom. I nikada ih se nije odrekao. Ni akcenta, ni uspomena.

Objašnjavao mi je da je živeo za novinartsvo, da danas nema više takve strasti i da žali što je štampa u opasnosti da izgubi trku s elektronskim medijima i portalima. Tu smo se slagali. Uz svaki obrok je morao da ima novine na stolu. Zaista, ko još doručkuje burek i masnim prstima drnda po displeju pametnog telefona?

Kako će takva persona ikada postati novinar koji pravi intervuje sa Vladimirom Putinom i Bašarom el Asadom, izveštava iz pustinjskih ratova, posmatrajući strane novinare sa ručnim frižiderima, ledenom koka-kolom i satelitskim telefonima, dok se Laza cenjka u hladovini njihovih suncobrana.

Njegov kapital bio je u glavi, njihov u frižiderima. Prodavao im je podatke o tenkovima, oni su njemu pozajmljivali satelitski telefon, da pošalje tekst. Preživeo je zahvaljujući pilulama za preživljavanje koje je uzeo od francuskih pilota.

Plovio je u američkoj nuklearnoj podmornici na Havajima. Za Lazu nuklearna podmornica nikada nije bila klaustrofobično mestašce. Brzo se spajtao sa komandosima, zato što je njegova matematička formula življenja bila antiteza formuli putanje metka iz kalašnjikova ili puške M-16. Svako ko bi ga upoznao, posle dvadeset minuta postajao mu je drug. Posle sat vremena, bili su nerazdvojni prijatelji. U usijanoj stvarnosti, isijavao je blagost i nikada nije udarao ispod pojasa. Takve su legende. Šetkao se po nosačima aviona, novinarski je isleđivao šefa Sovjetskog KGB- a, ufurao se u Severnu Koreju pre Donalda Trampa i posle Denisa Rodmana.

Otvarali su mu vrata na koja god bi pokucao. Prestao je da juri eksluzive. One su same dolazile po njega. Prešao je u Beograd devedesetih, dizajniran kao maneken vojnoindustrijskog kompleksa, ali socijalističkog, sa rej-ban naočarima. Došao je, a gde bi drugo, nego u „Politiku”. Licemerna beogradska čaršija, preplašena konkurencijom, i to još došljačkom, a naročito deo novinarskog esnafa koji se samoproglasio veličinama, iako su pisali poetično kao stenografi u Službenom glasniku, odmah su mu prišili epolete, dali činove i nalepili nekoliko slojeva kontroverzi. Uzalud su pokušavali da ga provuku kroz blato, omiljeno mleko za telo u Srba!

Dok mi je davao poslednji intervju kao kolega, pošto je postao ambasador Srbije u Rusiji, pitao sam se da li je njegova ekselencija unapređena ili ražalovana. Kad bismo se čuli, pitao sam ga kad će konačno umuknuti i reći: „Zbogom, novinarstvo”. Laza mi je rekao – nikada! Znam da su ga petkom svrbeli prsti, znam da mu je pisanje za „Politiku” nedostajalo kao da je početnik koji sanja da mu se pojavi ime i prezime ispod teksta, znam da bi sada trebalo da pomenem kako je sa njim otišao deo mene i svih nas, znam da bi trebalo dodati nešto prigodno u ovakvim prilikama za kraj, ali, dođavola, Miroslav Lazanski i patetika nikada nisu išli ruku pod ruku. Život je posmatrao kao bajku.

Možda zato što je pisao kao zmaj.

I dalje očekujem da ga čujem: Ćao Apostole, gde si, šta ima."

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI