VUČIĆ ISPUNIO OBEĆANJE I POMOGAO MENI I MOJOJ DECI Nataša otkrila kako joj je pismo predsedniku Srbije promenilo život (FOTO)

- Ostala sam trudna, treći put, ni muž ni ja nismo imali posao, postojala je mogućnost da odradim mađarske papire, dobijem njihov pasoš i odem preko, ali mi je sve bilo bezveze. Nije bilo nešto što me je ispunjavalo, što me je činilo srećnom – ovako je počela svoju priču Nataša Stanojčić (40) tragajući za preživljavanjem isto koliko i njen suprug koji je otišao na Aljasku u potrazi za boljem sutra.

Nataša je ostala sama sa dva sina Aleksandrom (10), Bogdanom (7) i ćerkom Vanjom (4). Pre nego što je zatrudnela, radila je u privatnom sektoru, tokom trudnoće je bila na porodiljskom bolovanju, a čim joj se završilo bolovanje, dobila je otkaz.

Alo

- Bila sam u nekom beznađu i rešila sam da pokušam da se borim na sve načine da svojoj deci da stvorim nešto. Bila sam sama protiv svih. Roditelje nemam. Obratila sam se opštini Vrnjačka Banja i predsedniku Bobanu Đuroviću za pomoć, na šta mi je on rekao da kada sve prođe da će mi pomoći da nađem posao. Bilo je nekih poslova u hotelima, ali svi su imali radno vreme u tri smene, što mi nije odgovaralo s obzirom da imam troje male dece. Nije bilo ni rešenje da ih neko čuva jer bih onda radila samo za to -  priča Nataša sa setom u glasu dok se priseća nemilih događaja 2019. godine.

Osvrnula se i na posao svog muža, koji je uveliko bio na Aljasci, ali, kako kaže, njegova prva sezona nije bila ni malo uspešna. Objasnila je da je, pozajmio novac kako bi tamo otišao. Muž joj se vratio sa tog puta ne zaradivši ništa, ne vrativši ni pozajmljen novac.

Upornost se uvek isplati

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić imao je najavljenu posetu Vrnjačkoj Banji povodom radova koji su bili u toku u celom gradu. Nataša je to čula i odmah pozvala predsednika Vrnjačke Banje Bobana Đurovića kako bi joj potvrdio da li je to istina, na šta joj je on rekao da će Vučić biti na Trgu iznad biblioteke.

- Ustala sam oko pola 8, bilo je baš tmurno, mislim da je bio 22. februar. Znala sam da moram da odem, ali nisam znala kako, jer vući troje dece po kiši nije bilo svejedno. Odlučila sam idem, pa šta bude. Spakovala sam sve, ćerku u kolicima zaštitila koliko sam mogla, sinovi i ja smo bili ispod kišobrana. Padao je sneg sa susnežicom i bilo je veoma hladno. Gužva na Trgu je bila velika, a ja sam počela da se probijam kroz masu ne bih li došla do predsednika Vučića. Međutim, to je bilo malo teže – kaže Nataša koja je u jednom trenutku osetila kako je dečko iz obezbeđenja zaustavio na šta mu je samo rekla: "Ja moram da prođem! Nije mi bitan način." 

Veče pre dolaska Vučića, Nataša je pripremila pismo u kom je iznela u kojoj se situaciji nalazi i zašto joj je potrebna pomoć. Opisala je koliko je obuzima osećaj nemoći i razočaranja u sve. Seća se da joj je u glavi bilo samo da nekako mora da dođe do njega i preda pismo kako zna i ume. Momak iz obezbeđenja, kada je video njenu želju i da nema nameru da odustane, rekao joj je da će pomoći da dođe do predsednika samo kada on bude završio obraćanje.

Alo

-  U tom trenutku sam osetila neku smirenost, neko blaženstvo u smislu "sad nisam sama, barem je tu taj momak iz obezbeđenja", iako mu nikada pre oči nisam videla. Čekala sam kraj obaćanja, a kada se to završilo, krenula sam napred, međutim, taj isti momak mi je rekao da idem u drugom pravcu jer će predsednik ići drugim putem, te sam krenula sa njim.

Kako kaže, od mnogih je čula da pismo neće ni pročitati, ili da će pročitati, ali neće ništa uraditi. Zaova, koja radi u Ministarstvu uprave, joj je rekla da predsednik Vučić pročita svako pismo koje dobije, u putu ili kad god ima vremena, što joj je dalo nadu.

- Prišla sam Vučiću, bez cilja da kažem nešto, a nisam znala ni šta bih izgovorila. Jedini cilj mi je bio da predam to pismo i da odem. Pozdravila sam ga jer je oko njega bila masa ljudi, što da se slikaju, da pitaju nešto. Čovek je bio rastrgnut među masom. Došla sam do njega, uzela blago pokislu kovertu, stavila sam mu u ruke i rekla doviđenja. Moja misija je tu bila završena. Rekla sam biće valjda nešto. Pitala sam predsednika Đurovića za isto, a on mi je rekao: "Da, naravno da će pročitati." I sve je ostalo na tome.

Pismo od predsednika Srbije

- Tog dana sam bila u žurbi, te sam u svoj toj jurnjavi, zaborvila sam telefon kod prijateljice. Uzela sam telefon od najstarijeg sina i pozovala sebe, kako bih videla gde mi je telefon, ali sam bila nedostupna. Kasnije, drugarica mi je rekla da je telefon kod nje, ali ga je ugasila jer nije prestajao da zvoni. Upitala sam je zašto se nije javila, jer, odkud znam, možda sam nekome dužna novac, pa traži da vratim. Kada sam otišla po telefon, videla sam da imam oko 10 propuštenih poziva. Pozvala sam da vidim, ko je u pitanju, ali pošto je bilo kasno popodne, niko se nije javio. U podsvesti sam imala da me je neko zvao, ali nisam previše razmišljala o tome jer lako zaboravim, naročito pored troje dece – izgovara Nataša kroz smeh.

Prošla su 3 ili 4 dana od tog poziva. Nataša se seća da je uzela telefon kako bi pozovala nekog i u tom momentu joj je sinulo da nikada nije saznala ko ju je zvao. Okrenula je broj telefona i blago rečeno doživela šok.

 - I dan danas mi je lepo kada pričam o tome. Javila mi se žena, sa veoma prijatnim glasom, a od silnog uzbuđenja, pomislila sam da je to neko ko me poznaje, a ja ne znam ko je osoba i još mi se obraća sa "Vi". Rekla mi je: "Mi smo Vas zvali. Predsednik Vučić je želeo da razgovara sa Vama. Vi se niste javili tada, a on je trenutno na putu. Da li imate neku poruku za njega i da li želite da se čujete sa njima kada se vrati u Srbiju?". Ne znam šta je u tom trenutku preovladalo u meni, da li je zamisao koja je bila u mojoj glavi bila ispunjena, želja ostvarena. Kada sam je upitala o čemu se radi, samo je kratko odgovorila: "O pismu koje ste dali predsedniku. Odgovor će Vam stići najkasnije do petka." Tako je i bilo, poštar je doneo pismo u petak. Otvorila sam ga – priča Nataša kroz suze – i videla obećanje koje je, imam utisak, meni promenilo život. Donekle i jeste tako bilo. Presrećna sam bila i nisam verovala da se to meni desilo. Istog trenutka sam pozvala predsednika Vrnjačke Banje Bobana Đurovića koji mi je rekao da čim budu dobili zvanično saopštenje da ću biti obaveštena.

Cela procedura je trajala nekoliko meseci, dok je pronađen posao koji bi bio adekvatan za majku troje dece. Nataša je dobila posao u Kulturno-umetičkom centru, gde radi kao biletar i higijeničar.

- Uglavom radim popodnevne smene. Jako sam zadovoljna poslom, saradnicima, rukovodiocima i direktorom Sašom Milenkovićem koji stvarno vodi kulturni centar na najbolji mogući način sa velikim uživanjem. I dalje živim sama sa troje dece, suprug je još uvek na Aljasci. Svoj život smo digli na neku lestvicu više, ali se i dalje borimo da svojoj deci pužimo nešto više od onoga što sam imala ja kao dete. Još uvek je teško, ali se nadam da će kroz nekoliko godina sve doći na svoje.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI