OVAKO JE GOVORIO TASA Kada sam se rodio, tata nije bio u Beogradu...

Jedno je sigurno: direktor Beogradske filharmonije i bivši ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac nikog nije ostavljao ravnodušnim. A to je, valjda, u javnom poslu više nego važno.

Odrastajući u umetničkoj porodici - otac Predrag bio je poznati glumac, a majka Marija profesorka klavira - i sam je zavoleo umetnost. Klavir je ostavio pre dvadesetak godina, kada je došao na čelo Filharmonije, a sada najavljuje veliki povratak sviranju.

Kada sam se rodio, tata nije bio u Beogradu. Narodno pozorište je 21. juna 1966. godine gostovalo u Bukureštu, tako da je gosn Tasa saznao da je postao ćale zahvaljujući Tanjugu, koji je svom novinaru poslao teleks sa tekstom: "Sin, četiri kile i sto grama, pedeset santimetara!"

Pretpostavljam da su gosti luksuznog rumunskog prestoničkog hotela sa nemalom rezervom gledali scene koje su zatim usledile i čoveka koji je izašao iz hotelske sobe u papučama, pidžami i penjoaru, ušao u lift noseći dve flaše viskija ispod miške, a zatim krenuo da šparta kroz lobi hotela, mrmljajući sebi u bradu: "Sin, četiri kile, pedeset santimetara... sin, četiri kile, pedeset santimetara... sin... četiri..." Poveća grupa ljudi - umesto da beži od čoveka koji u pidžami nešto mrmlja na stranom jeziku - potrčala mu je u susret, grlila se s njim, radovala, nadvikivala, pila i nazdravljala iz flaša koje su se zatim vraćale na mesto koje je valjda najlogičnije za držanje viskija, ukoliko ste u penjoaru i papučama na javnom mestu - ispod miške.

Detinjstvo

Detinjstvo sam proveo na dve beogradske adrese, u Jovanovoj ulici na Dorćolu, gde smo živeli mi sa očevom majkom, i Kičevskoj na Vračaru, gde su živeli majčini roditelji. Stan na Dorćolu je bio mali, sa kuhinjom koja je izlazila na zajedničku terasu, gde sam udarao loptu do baldisanja, naravno, izuzimajući vreme između dva i pet.

Za one mlađe, koji ne znaju, to je bilo religiozno popodnevno vreme, kada su roditelji širom SFRJ uglavnom šištali, utišavajući decu zbog komšiluka koji se odmara. Na Kališu sam prohodao, kasnije vozio bicikl, a još kasnije se lomatao na skejtbordu. Letovali smo na Lopudu, sve dok tati nisu, pod naletom Maspoka, otkazali dalji angažman na Dubrovačkim letnjim igrama, jer pripada "drugom jezičkom podneblju".

O tome se u kući nije govorilo, jer se smatralo da to nisu priče za decu, ali znam da je roditelje najviše pogodilo što se tatin najbolji drug Tonko Lonza nikada više nije javio posle toga. Jedna od najlepših uspomena koje nosim na ostrvo, gde nije bilo automobila, gde su se svi poznavali i, na smenu, čuvali kako svoju tako i tuđu decu, bile su moje pecaroške avanture, gde se ulov čuvao u hotelskom zamrzivaču za proslavu tatinog rođendana 9. avgusta.

Badnje večeri smo dočekivali u Kičevskoj, a božićni ručak u roditeljskom domu. Ne samo zbog otvaranja duplih božićnih poklona, bio sam ubeđen da je Božić Bata realna i prava faca, za razliku od Deda Mraza, koji je čista komunistička izmišljotina.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI