Svako deseto dete u našoj zemlji doživelo je neku vrstu seksualnog nasilja

 

Svako deseto dete u našoj zemlji doživelo je neku vrstu seksualnog nasilja u toku svog života, svedoče podaci iz prve nacionalne studije o seksualnom zlostavljanju dece u Srbiji, čiji su autori stručnjaci Incest trauma centra, piše "Politika".

Iako podatak da je skoro dve trećine dece ovu traumu poverilo osobi od poverenja zvuči optimistično, obeshrabruje činjenica da polovina osoba kojoj su deca rekla svoju strašnu tajnu nije preduzela ništa, niti je pružila podršku žrtvi. Razotkrivajući kulturu ućutkivanja koja vlada u našoj zemlji i predrasude koje nam stoje na putu prepoznavanja seksualnog zlostavljanja dece, doktor psiholoških nauka Jelisaveta Sanja Rolović, koja poslednjih trideset godina živi i radi u Njujorku kao klinički, bračni i porodični terapeut i koja je gost ovogodišnjeg Kongresa psihologa Srbije, naglašava:

– Odgovor na pitanje zašto deca ćute je kompleksan. Ona ostaju nema jer im zlostavljač preti, imaju osećaj stida i krivice, plaše se da im niko neće verovati, ponekad žele da zaštite osobu koja ih je zlostavljala, često nisu svesni da su zlostavljani ili ne znaju kome da povere svoju tajnu. I konačno – ona ćute jer ih niko nije nikad pitao o tome šta su doživela. Lojalnost koju deca koja su preživela seksualno nasilje imaju prema svom zlostavljaču i porodici jedna je od stvari zbog kojih je problem toliko delikatan. Međutim, moramo imati na umu činjenicu da se dečja nevinost ne gubi usled seksualnog zlostavljanja. Njihova nevinost je izgubljena kada ih izneverimo i ne uvidimo njihovu ranjivost, kada ne poverujemo u „strašnu tajnu” koju su nam ispričali. Mi ne možemo da promenimo ono što se dogodilo, ali možemo da bijemo bitke koje oni ne mogu. I možemo da izgovorimo reči koje je potrebno da čuju i koje glase: „Verujem ti, nisi kriv za ono što se dogodilo.

"Politikina" sagovornica je predavala na njujorškom Medicinskom fakultetu, kao i na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Ona je akreditovan supervizor za bračnu i porodičnu psihoterapiju Američke akademije za porodičnu terapiju, a 2015. u Srbiji započinje projekat usmeren na jačanje društvene svesti o seksualnom zlostavljanju dece. Godinu dana kasnije dodeljena joj je donacija Unicefa za rešavanje pitanja seksualnog zlostavljanja dece u našoj zemlji, a do danas je održala deset edukacija o seksualnom zlostavljanju lekarima, policiji, sudijama i psiholozima.

Šta nam stoji na putu razumevanja da se seksualno nasilje dešava mnogo češće nego što mi mislimo i da u našem društvu deca bivaju zlostavljana od bliskih ljudi?

– Jedan od razloga je očigledan – svi želimo da verujemo da se užasne stvari ne dešavaju nekome ko je nama blizak, već nekom drugom koji je negde daleko. Susret sa tuđom traumom nas retraumatizuje, suočava nas sa licem zla i spoznajom da ljudi, koji su možda i bliski nama, imaju kapaciteta da čine užasna zlodela. Jedino što nasilnik očekuje od očevidaca jeste da ne uradimo ništa – da ne čujemo šta nam žrtva govori, ne vidimo njegovu patnju i ne pričamo o tome. A jedino što žrtva traži od nas jeste da sa nama podeli teret patnje. Njoj je potrebna podrška na više nivoa da bi progovorila – porodična, prijateljska i društvena. Pitanje šta nas sprečava da joj poverujemo i zašto osobe koje su preživele bilo koju vrstu traume, kao i traumu seksualnog zlostavljanja ćute, direktno je u vezi sa tim koliko i šta smo mi kao društvo spremni da čujemo – ocenjuje naša sagovornica i naglašava da je proces obelodanjivanja traumatičnog događaja dugotrajan.

Podseća da postoje mnogobrojne predrasude o seksualnom zlostavljanju dece, a jedna od najčešćih glasi da je zlostavljač osoba koju dete ne poznaje, već „monstrum iz mraka”, da razgovor o traumi koju je doživelo samo pogoršava situaciju, kao i da je ono što se dešava detetu privatna stvar porodice.

– Većina zlostavljača nema psihopatologiju koju očekujemo – oni nisu „monstrumi”, a ipak to jesu. To su naši očevi, braće, stričevi i komšije, a mnogi od njih su u svojoj ličnoj istoriji imali epizode zlostavljanja, alkoholizma i nasilja. Treba imati na umu da će svaki nasilnik pokušati da ospori verodostojnost osobe koja je doživela nasilje ili će barem nastojati da osigura da niko ne čuje njen vapaj. A ako ona ipak progovori, kreću optužbe da laže ili da je sama odgovorna za tu situaciju. Deca su lake žrtve jer su najranjiviji članovi društva. Ona su obespravljena, odrasle osobe nad njima imaju potpunu kontrolu i sa njima se može lako manipulisati. Zbog toga zlostavljanje dece ostaje najveći društveni i politički izazov u svim društvima sveta – zaključuje dr Rolović.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI